LOZNICA - Lozničanin Zoran Tomić Toma (50) ušao je u bezbroj kuća i stanova u lozničkom kraju, ali i susednom Krupnju, Malom Zvorniku, mestima duž Drine u Republici Srpskoj, i u svakoj je bar jedna fotografija na kojoj je i on, ali ga retko ko od tih ljudi prepoznaje na ulici. A i kako bi kada im dolazi sa belom bradom, kapom na glavi i u dedamrazovskom odelu jer kad se približi kraj godine počinje njegov ’’dvostruki'' život i on postaje Deda Mraz.
Prvi put je crveno odelo obukao 1995. i evo gotovo četvrt veka odlazi u kuće, obdaništa, škole, bolnice, preduzeća i donosi osmehe na dečja lica, ali bogami obraduju mu se i oni mnogo stariji koji znaju da ne postoji deka iz Laponije, ali vole da ga vide. U akciju kreće početkom decembra i ne staje do Srpske nove godine, a nekada nošenje paketića i produži. Treba svako dete obradovati, a Tomić ponosno ističe da je do sada svaki poklon uvek stigao na vreme.
- Kada sam prvu put obukao odelo Deda Mraza i sa kumom Goranom Petrovićem, koji me redovno vozi svih ovih godina, krenuo da delim pakete, nisam slutio da ću to raditi ovako dugo. Međutim, godina po godina i eto ih skoro 25. Ko zna koliko sam do sada prevalio kilometara, posetio kuća, i koliko dece ima naše zajedničke fotografije. Kroz odžake nisam silazio, ali sam usred leta, po vrućinčini oblačio ovo odelo pošto je dečko hteo da priredi iznenađenje svojoj devojci baš na taj način. Putovao sam po snegu i debelom minusu stizao u najudaljenije kuće, Bogu iza leđa, a posebno je bilo ’’zanimljivo’’ u vreme restrikcija struje kada je poklone trebalo nositi po višespratnicama. Dolazio sam kao Deda Mraz bebama, na punoletstva, rođendane, jednoj gospođi na 80. uoči najluđe noći. Nosio sam poklone raznih veličina i težina, svašta je bilo – priča Tomić.
Za sve ove godine interesovanje za dekom sa severa nije prošlo, samo su pokloni drugačiji, nekada su to bile pretežno igračke, velike kutije, sada su sve lakše i manje jer roditelji naslednicima uglavnom poklanjaju tehničke uređaje, mobilne telefone, tablete i slične sprave. Tomića obraduje kada uđe u kuću, a tamo ga dočekaju mama, ili tata sa kojima se uslikao pre dvadesetak leta, a danas njihovim klincima donosi poklone.
- Deda Mraz je kao vino, što stariji to bolji. Stižu nove generacije, a njegova popularnost ne jenjava. Još uvek se deca silno obraduju, često mi pevaju pesmice, recituju, poklanjaju crteže, neko pozdravi i Deda Mrazicu. Ne znam koliko ću ovo raditi, još uvek volim susrete sa decom i radost kojom zrače. Biti Deda Mraz uopšte nije jednostavno, treba uvek biti nasmejan, strpljiv, popričati sa decom, umori se čovek, ali dečji zagrljaj imaju blagotvorno dejstvo. Još uvek mi je interesantno kako se odrasli obraduju kada dođem iako znaju da nema Deda Mraza – kaže čovek koji poslednja dva dana svake godine bukvalno padne s nogu jer svi hoće da im dođe baš tada.
Tomiću je zanimljivo što je ušao u bezbroj kuća, a ti ljudi ga uglavnom ne poznaju. On je čovek koga svi znaju kao Deda Mraza, ali ga u stvari ne poznaju kao Zorana Tomića koji tokom godine radi na benzinskoj pumpi i mnogim roditeljima čiju decu je obradovao toči gorivo. Priča i da njegovi kćerka (26) i sin (22) dugo nisu znali da je on u slobodno vreme Deda Mraz. Bilo im je čudno da ga nikada nema kad dođe Deda Mraz koji uvek zna da li su bili dobri tokom godine i što uvek dobiju baš ono što žele. Tek su posle nekoliko godina saznali da je Deda Mraz njihov tata.
Inače, on se tokom cele godine druži sa mladima, ali na sportskom terenu. Kao fudbalski trener radi sa mlađim kategorijama u Republici Srpskoj, a sada je trener ženskog fudbalskog kluba Drina Zvornik. To mu pomaže da uvek bude u dobroj formi jer Deda Mraz mora da stigne do svakog deteta, a poslednjih godina kad nema snega to baš i nije lako.
T.Ilić