REPORTER SPAVAO U HOTELU U ČERNOBILJU, RUČAO I POPIO PIVO U ČUVENOJ NUKLEARKI: Do jutra u 7 sati ste iza rešetaka! VIDEO
Černobiljska nuklearna katastrofa uvek je privlačila pažnju znatiželjnih, a nakon emitovanja igrane serije, mesto nesreće postalo je ozbiljna turistička destinacija. Iako je mnoštvo slika i snimaka obišlo svet i prenelo atmosferu iz "Zone isključenja", turisti i dalje opsedaju čitavu oblast, 30 godina nakon nesreće.
Međutim, znate li kako izgleda noćenje u Černobilju, šta će vam poslužiti za doručak i kako se rešetkama sprečavaju turisti da lutaju van hotela?
Upravo ovu atmosferu preneo nam je Viktor Šimunić.
Kao je rekao, tri sata vožnje od Kijeva do Zone se uglavnom koristi za brifing na kojem se turisti upoznaju šta smeju a šta ne. Ujedno su potpisali formulare, odnosno dokumentaciju kojom preuzimaju sav rizik za ulazak u Zonu.
"U zoni na otvorenom se ne sme jesti niti piti alkohol. Pušenje je dozvoljeno samo na posebno označenim mestima. Ništa se ne sme spuštati na zemlju tj pod. Zbog mogućeg urušavanja, zabranjen je ulazak u zgrade. Zabranjeno je uzimati bilo kakve stvari iz zone. Što više kože mora biti prekriveno, i ništ ase ne sme dirati. Takođe, zabranjeno je boraviti u Zoni bez pratnje. "
Vojna kontrolna tačka zapravo označava ulazak u samu Zonu. Tamo su, kaže, dobili dozimetre za kontrolu radijacije i dozvole za ulazak.
"Nakon desetak minuta vožnje stajemo na prvoj stanici gde smo posetili jedno od ukupno 94 sela koja su nakon nesreće morala biti napuštena. Šetnja selom je delovala poprilično zastrašujuće. Ulazimo u kuće, u njima ostaci ličnih stvari koje zub vremena još nije pojeo do kraja. Neke kućice je šuma pojela, neke se urušile. Porodične slike razbacane po podu, dečje igračke, obuća. Prazne boce", objašnjava on.
Nakon sela, kaže, uputili su se u sam grad Černobilj, koji se danas sastoji od naseljenog dela i napuštenog. U centru Černobila nalazi se spomenik Lenjinu iz onog doba, i spomenik „Wormwood star memorial“ svim „nestalim“ selima posle katastrofe.
Nakon toga, prolazeći kroz Pripjat, jedan od najpoznatijih gradova duhova danas, Viktor kaže da je teško zamisliti da je iko tamo živeo nekada. Asfaltirane ulice preotele su šume a neke zgrade se već urušavaju.
Kako se noć približavala, došlo je vreme za odlazak do hotela. Hotel Desiatka je smešten u gradu Černobilu, a u njemu važe posebna pravila. Iz njega se ne može izaći dalje od 1 metar, koliko to rešetke dozvoljavaju.
"Međutim posle 22 sata se ne može ni to. Upravo kako bi se sprečilo lutanje turista po gradu. Isto tako se ni prozori ne mogu otvoriti. Dakle do jutra u 7 sati ste kao u zatvoru. Dobili smo večeru u 20 sati. Garantovali su nam da je sva hrana uvezena iz Kijeva. Nakon toga smo se okupili u jednoj sobi, popili pivo, dva i razmenili utiske pre spavanje. Po dvije sobe imaju svoju kupatilo, tako da je smeštaj bio iznad očekivanog" priča Viktor.
Za doručak su, kaže, dobili kajganu a nakon toga krenuli u dalje razgledanje Zone.
Poseta samoj nuklearnoj elektrani je posebna priča.
"Pre razgledanja morali smo da prođemo sigurnosne mere, skeniranje i pregled stvari, proveru pasoša i posebnih dozvola koje su potrebne da bi se objekat mogao posetiti. Po broju ljudikoji tamo radi nikad ne biste rekli da elektrana danas više ne proizvodi električnu energiju. Po rečima vodiča, oko 2.300 ljudi. Najpre smo posetili sklonište za oko 1.200 ljudi - isto ono koje je korišteno u noći kad se nesreća dogodila" priča Viktor.
Potom su ih proveli i kroz sobu za sastanke, dobro poznatu svima koji su gledali seriju i koja se potpuno razlikuje od one sa ekrana. Zatim dodatne mere zaštite - posebne navlake za cipele, odela, kapu, rukavice i masku.
Do hodnika koji vodi prema četvrtom reaktoru gajgerov brojač se nije oglašavao, međutim tad je naglo počeo da označava veće količine radijacije.
"U kontrolnu sobu četvrtog reaktora se može ući, međutim u našoj turi to nije bilo planirano. To se posebno plaća. A količina radijacije u toj sobi je i do 40 tisuća puta jača nego što je dopušteno. U hodnicima u kojim smo se tad nalazili, morali smo nositi i maske i rukavice. Posebno smo morali paziti da ne stanemo u bilo kakvu vodu na podu, jer je sve kontaminirano" priča Viktor.
Na kraju hodnika dolazi se do spomenika Valeriju Kodemčuku.
"Naime taj Sovjetski inženjer je poginuo u noći nesreće, a njegovo jelo nikada nije pronađeno. Zbog toga, svake godine na dan obeležavanja nesreće, porodica dolazi da mu oda počast kod spomenika", kaže Viktor.
Poseban doživljaj je svakako i ručak u kantini elektrane.
"Dobili smo ukrajinski boršč, komad svinjetine sa krompirom i salatu. Zanimljivo je da su u vreme Sovjetskog saveza radnici smeli posle obroka da popiju do dve čaše vodke. Mi smo dobili neki razređeni sok sa maslinom u sebi, koji i nije bio nekog ukusa", opisao je on.
Kurir.rs / Viktor Šimunić, Foto: Profimedia