Sitnimo noć nas četvorica, ko rodom a ko poreklom iz Crne Gore.
Nas dvojica relativno mladi, njih dvojica pomalo stari, taman toliko da im nikad nisam upadao u reč znajući da imaju šta pametnije i smirenije od mene da kažu.
Tako je vazda i bilo dok se Radomir (prezime mu pominjati neću, njega radi) nije počeo premetati u zagovornika nekakve ideje “tvrdog crnogorstva”, što mi je vazda ličilo na hodu po žici- bez žice, bez za zaštite i bez pameti, ponajviše.
Veli, tako, preporođeni Radomir da smo se “malo oteli kontroli i preterali, te da bi nam valjalo spustiti loptu na zemlju ako ne želimo da padne krv”!
Nije ovo slovo poruge njemu već tom zlu koje, očigledno, čuči u mnogima koji bi u boj dok se ne zapuca, a onda na komandu: “Za mnom” uganu zglob ili ih potera stomak pa ugrabe trkom na drugu stranu.
E, pa Radomire moj, i svi “Radomiri”, baš kao što ti rekoh i te raskusurane noći, evo da ponovim: niko razuman, ama baš niko, niti želi niti se raduje krvi, ponajmanje je priziva, ali ako je cena “mira” da vazda srpska krv rastače ko surutka- bogami više neće!
Da smo je kad žalili danas bi nas bilo desetak puta više nego što nas jeste, a zapravo nas ne bi bilo ni za pamćenje, jer to ne bi bili Srbi već jeftine kurve belosvetske fukare!
Ne radujem se našim stradanjima, nikako, ali s ponosom nosim sve grobove svoje ko znamenje jer gde je Srbin krvario tu su sloboda, čast, obraz, krst i nebo zacelili!
Grobovi roda mog su grob moj i postideli me se- neću u zemlju no u rupu nad kojom o zadušnicama nikog biti neće!
Zašto bi kad ni u njoj nikoga nema..?
Nismo se mi, Radomire i “Radomiri” dohvatili lopte da se igramo sa srpstvom i svetom verom, pa da je “spuštamo na zemlju”, već smo podigli raspeća, odmenili pretke da ih ponesemo za potomke, i to niko nikada više spustiti neće!
Ne iz inata, već što raspeća nose nas, zaista nose, lengeri su to nebesni pa se dohvate oblaka i putju…
Vekove unazad pa vekove buduće, a čovek ko barčica krta ali nesalomna samo putuju večnošću srpstva i svete Srpske pravoslavne crkve.
Plovi i uživa.
Nigde tuđin, nigde gost, nigde da zaluta…gde ne otpozdravi prađedovima otpozdrve mu praunučad. Nekad si to odlično razumeo, dobri moj, no…
Zameraš mi da je svaka priča o srpstvu- zbor o stradanju i patnji.
Jesu, ali ne žalopojne i narikačke, jer gde se stradalo za koren, ime i slobodu- tu se o stradanjima peva.
Srbin jeste pesma sva u slavu Gospoda, a ko se Hristovim ranama zalečio- taj je živeo. Jedino je taj zaista živeo, a ne tek postojao od udaha do izdaha.
Ništa Srbin u Crnoj Gori, Srbiji, Republici Srpskoj, Republici Srpskoj Krajini ne čini da se razgore vatre, no da vatre ne nadvise i sagore plamenje voštanica. Kome je plamen voštanice il kadnila pošast- njemu je i ognjište večni kazamat!
Nisu, Radomire i “Radomiri” Srbi ustali da budu nad drugima, već da nikome više ne padne na um da Srbinu sprema samrtnu postelju.
Neka se drugi trude da dokažu kako su ono što nisu- Srbin se odavno dokazao i nebu i zemlji da je ono što je- Božiji i vaskrsan!
Zato stati nećemo, jer ne marširamo već hodočastimo. Tragovima minulim a neuminulim…
Marširaju zveri pa nek oni spuštaju lopte, mi smo podigli krstove, grudobrane i za nas i za njih.
Oni su ognjem pošli na svetinje, a mi ih voštanicama čuvamo da poznaju put kad se odazovu đedovima…
Oni sebe pokušavaju da izmisle, a mi liturgije čuvamo kad se zamore od ludila i sete da su već postojali…
piše: Mihailo Medenica, Foto: Privatna arhiva