MIONA MARKOVIĆ O IZAZOVIMA I DVE PREMIJERE: Najvažniju lekciju naučila me je Branka Petrić
Miona Marković u glumu se zaljubila sa 12 godina, kada je igrala muškarca u školskoj predstavi.
Oduvek je volela da peva, pleše i odmalena priželjkivala da se jednog dana popne na scenu Pozorišta na Terazijama, a konačno će joj se ispuniti i ova želja da zapeva u mjuziklu „Cigani lete u nebo“. U razgovoru za Kurir mlada glumica otkriva planove za 2020. i šta publiku čeka u nastavku serije „Žigosani u reketu“.
Kratki film „Slobodni skakači“ publika će moći da pogleda naredne srede u Domu sindikata, a njegova glavna junakinja je devojka koja želi da izvrši samoubistvo. Šta možete da nam otkrijete o svojoj ulozi?
- U filmu glumim kafansku pevačicu, koja je inspirisana čuvenom scenom iz „Skupljača perja“ s Bekimom i Oliverom Katarinom. Ona ima nešto zajedničko sa svim likovima, iako samo deluje da je tu poslovno i da peva na proslavi rođendana. Moja junakinja, kada peva, misli o tome što peva, jer je emotivna i strastvena. Njen zadatak je da goste pogodi njena muzika.
Kako pamtite samo snimanje?
- Pamtim ga po komarcima. Šalim se, najviše ga pamtim po velikoj lekciji o profesionalizmu. Branka Petrić je posle cele noći snimanja (imajte u vidu da je ovo studentski film u kom glumci nikad nisu plaćeni, već je to dobra volja) žurila da stigne na pikap u sedam sati ujutro, gde su je čekali za drugo snimanje.
Krajem februara vas čeka i premijera mjuzikla „Cigani lete u nebo“. Koliko se rad na toj ulozi razlikovao od prethodnih u pozorištu?
- Ovo nije moj prvi susret s mjuziklom, ali jeste ipak prvi pravi susret. U svakoj predstavi dosad sam pevala, ali u ovoj prvi put imam ceo orkestar na sceni, tj. u rupi. Sam kasting je bio vrlo naporan, imali smo teže zadatke na kastingu nego što ćemo imati na sceni. Pevale smo cele pesme sa sve koreografijom i glumom, gde smo jedva dolazile do daha. Mjuzik traži od glumca najviše kondicije, ali zato je uvek magičan.
Kako ste se izborili na sceni s takvom ženom kao što je Rada?
- Radu sam želela da igram od 12. godine. Kada sam prvi put gledala predstavu, rekla sam sebi: „Jednog dana ti ćeš biti ona.“ I, eto, snovi se ostvaruju. Od svih mojih uloga, ona je možda najsličnija mom temperamentu, tako da mislim da ću uživati.
Kakva je uloga, a kakav položaj mladog glumca u našem društvu?
- Danas, hvala bogu, ima posla, ali jako je teško probiti se. Jednom kad te krene, ako se pokažeš i ako se potrudiš, nema za tebe zime. Mene je krenulo i ne mogu da se žalim, ali postoji toliko talentovanih na čekanju. Ovaj posao ima ipak veliki koeficijent sreće u opticaju.
Kurir.rs/ Ljubomir Radanov, Foto: Zorana Jevtić