Elena Minčevna (35), dadilje iz Rusije koja živi u Čikagu, provela je godinu dana radeći kao dadilja jednog od najbogatijih parova u Americi. Sada svoja iskustva deli u novoj knjizi "Dadilja milionera".
"Vrišteći iz sveg glasa, Gospođa Majka me opominje jer "ne koristim svoj mozak" i kune se da će mi dati otkaz.
- Više ne radiš za mene. To je moja kuća i ne mogu da te podnesem - s prezirom izgovara.
Njen muž, kojeg zovem Gospodin, koji svedoči tom trenutku, joj uzvraća: "Zapravo, to je moja kuća. I šta kažeš na to da ona ostane, a ti odeš?"
Svađa se pretvara u još jednu neprijatnu dramu tokom mog rada za milionere i roditelje koji žive u luksuznoj vili u Čikagu. Kao i obično, koristili su me kao pijuna u svom mučnom odnosu.
Posao sam dobila u aprilu 2014., uzbuđena zbog rada u onom što je izgledalo kao "savršena porodica", na čelu sa zgodnim i uspešnim preduzetnikom i njegovom predivnom suprugom i domaćicom, koja je nekad radila kao model.
Relativno nova u SAD-u odakle sam stigla iz Moskve, tražila sam dobro plaćen posao čuvanja bebe sa smeštajem koji bi zadovoljio moju ljubav prema deci. Moja plata, od 150 dolara u gotovini na dan, plus soba i hrana za posao od 16 sati, odnosno između 6 ujutru do 22 sata - omogućio mi je da štedim.
Nadala sam se da će to biti dugoročno zaposlenje. Čak i na moj prvi radni dan, zazvonila su mi zvona za uzbunu. Jedan od važnijih zadataka je bilo kuvanje, pa sam pripremila testeninu i sos za decu, Izabela (8), Kameron (7) i 4-godišnjeg Džeka.
Majka, popravljena plastičnim operacijama, uletela je u tom trenutku ogromnu kuhinju.
- Zašto ga nisi nahranila?- pitala je, pokazujući na Kamerona koji nije ništa pojeo.
Nisam znala na šta misli. Ljutito je krenula prema stolu, uhvatila testeninu sa viljuškom i stavila mu je u usta.
- Moraš ga hraniti, on neće sam jesti - besno je rekla.
Imao je sedam godina, ali nije hteo sam da jede. Pitala sam se šta je sledeće.
Kako su prolazile nedelje, bila sam tretirana više poput psa nego dadilje. Kroz moj 16-satni radni dan sam neprestano bila na nogama. Ako nisam bila s decom, čistila sam, kuvala, kupovala, obavljala zadatke ili prala veš. Nisam imala pauze i imala sam pravo samo na jednu slobodnu nedelju u dve nedelje.
Ipak, ako sam mislila da je meni loše, samo je trebalo da pogledam decu. Oni jedva da su provodili vreme sa svojim roditeljima, koji su bili većinom prezaposleni ili naprosto nezainteresovani da bi im posvetili svoje vreme.
Vikendom bi u 6 ujutru moj glavni zadatak bioda blokiram stepenice kako bi sprečila Džeka da gnjavi mamu i tatu. On bi se rano probudio i želeo ja da ide kod njih u sobu.
"Mama je zauzeta dušo. Spava" rekla bih mu, na šta bi mi on odgovorio da lažem. "Ne dušo, mama je jako umorna i spava" ponovila bih, a niz njegove krupne oči krenule su krokodilske suze. "Želim da legnem kod nje, zašto ne želi da dođem?" zaplakao je.
Njeno rešenje za sve bili je naručivanje stvari sa onlajn prodavnica. Svakog dana su stizale igračke u vrednosti od 300 dolara. Obično su to bili setovi lego igračaka i nebrojene lutke i odeća za njih. Sve se vrtelo oko dostave - to je bio centar porodičnog života. Vrhunac dana je bio kad bi se kombi zaustavio na prilazu.
Jednom je gospođa majka nazvala sa svog šoping puta u Njujorku, a Džejson je neprestano pričao o lego kockicama. Poludela je i izvikala se na njega "zar ne misliš ni o čemu nego samo o igračkama? Otkazaću sve dostave!"
Deca su momentalno ućutala.
Ajde društvo, pošaljite mami poljubac i recite joj koliko je volite, rekla bih da završim razgovor u vedrijem tonu. Ipak, bilo je prekasno, mama je već spustila slušalicu.
Činilo se da Kameron, osetljiv dečak, najviše pati. Imao je poteškoća u svojoj privatnoj školi gde godina košta 20 hiljada dolara pa je stalno govorio da su mu "lego kocke jedini prijatelji".
Ipak, najgori incident se dogodio za vreme njegovog boravka u letnjm kampu gde je dan koštao sto dolara, kad je njega i Izabelu pokupio autobus da ih odveze. On je uvek tražio da ga njegova mama ili ja tešimo, ali su roditelji željeli da postane društveniji i više se zbliži s vršnjacima. Jednog dana smo morali da ga unesemo u autobus.
"Ne želim da idem" vikao je, bacajući se tako da se oslobodi majčinog stiska.
"Nećeš mi ovo raditi, razumeš li! Ti si lud" odgovarala mu je ona. Frazu da je lud ponovila je bezbroj puta, u punom preziru, dok je on izgledao beznadežno.
Otac nije imao nikakvu metodu ponašanja sa Kameronom pa ga je koristio isključivo kako bi napadao svoju ženu, preispitujući njene majčinske sposobnosti. Njihove svađe su bile toliko bolne da su mi izbijale dah iz pluća.
Jednom se Kameron uhvatio za majčine noge, preklinjući je da ne ode na večeru. Ona je okrenula svoje mračne, besne oči prema meni i naredila mi da ga uzmem.
"Ti si dadilja, ali očigledno nemaš pojma šta da radiš s njim" napadala bi me.
Muž je eksplodirao od besa. "Ti si majka, ne znaš šta da radiš s vlastitim sinom" odbrusio bi joj. Činilo se da uživa u svakoj reči te optužbe.
Nakon 10 meseci rada s njegovom porodicom i neprestanih pretnji njegove žene o otkazu, znala sam da moram da idem.
Zašto sam uopštee ostala tako dugo? Nije bila samo stvar u novcu, ja sam volela izazove i želela sam nekako da promenim stvari, pomognem deci. Oni su bili anđeli, a ja sam imala misiju da im pružim ljubav koja im je tako očajnički nedostajala.
Ipak, nisam htela više da budem instrument u njihovim svađama, pa sam napokon dala otkaz - jednog januarskog jutra ostavila sam ih u školi, pokupila svoj kofer i otišla.
Od tada sam srećno zaposlena kod ljudi koji puno rade, ali nemaju milione da se s njima razbacuju. Pristojni su i zadovoljni ljudi koji vole svoju decu.
Ono što sam ja naučila kroz svoje iskustvo je da svakom detetu više znači ljubav od novca. Ljubav je najskuplja valuta.
Kurir.rs/24sata.hr/Foto: Profimedia