NAJVEĆE POBEDE I PORAZI SRPSKE VOJSKE (1): Trijumf Stefana Dečanskog kod Velbužda potvrdio nadmoć Srbije na Balkanu
Srpske države ratovale su s Bugarima od sredine 9. veka do 1330. godine, kada su Bugari konačno poraženi. U ovom periodu bilo je brojnih promena granice.
Zašto se ratovalo
Srpski kralj Stefan Dečanski bio je saveznik vizantijskog cara Andronika II. Njega je 1328. godine svrgao s prestola rođeni unuk Andronik III. Novi car je Srbiju, kao saveznika svoga dede, smatrao neprijateljem, pa je sklopio savez s Bugarima u nameri da zaustavi širenje srpske države na jug. Godine 1330. dvojica careva ugovorila su zajednički napad, Andronik II s juga, a bugarski car Mihailo Šišman s istoka.
Pre bitke
Andronik je izveo neke manje akcije početkom jula 1330. godine, a onda se ulogorio na teritoriji današnje južne Makedonije, čekajući ishod bugarske akcije.
Da bi predupredio spajanje dve neprijateljske vojske, Stefan Dečanski je odlučio da pređe u napad. Za prvu metu odabrao je Bugare, koji su nadirali ka jugu srpske države i njenu granicu prešli kod mesta Zemen na Strumi.
Naredio je pokret vojske koja je bila ulogorena blizu Niša, na ušću Toplice u Južnu Moravu. Zaustavivši se usput u Crkvi Svetog Đorđa u Starom Nagoričanu i Sarandoporskom manastiru, najzad je izbio na reku Kamenicu i odatle počeo pregovore s Mihailom Šišmanom.
U bugarskoj vojsci vladala je prilična nedisciplina i dosta vojnika napustilo je logor kako bi pljačkalo okolna sela. Ali i takvi, bili su brojčano nadmoćniji. Stefan je ovim pregovorima hteo da dobije na vremenu dok mu ne stignu očekivana pojačanja. Pisao je bugarskom caru:
„Budi zadovoljan sa svojim, da to dobro bude, a ne želi drugo, što Bog drugima darova, jer dolaziš u sukob s Bogom, kao onaj koji smućuje i ratuje ono što je od njega dobro razdeljeno.“
Kako je tekla bitka
Kompletirane srpske snage ujutru 28. jula kod Velbužda napale su Bugare svom snagom. Iznenadni juriš zatekao ih je potpuno nespremne - ima istoričara koji tvrde da je Stefan sa Šišmanom prethodno ugovorio primirje - pa su se bugarski redovi odmah raspali, a vojnici dali u beg. U jurišu su se posebno istakle jedinice kojima je komandovao Stefanov sin Dušan.
Kad nije uspeo da zaustavi povlačenje svoje vojske, i sam car Mihailo Šišman dao se u beg. Prema jednoj verziji, stigli su ga i ubili srpski vojnici. Prema drugoj, zarobljenog su ga doveli do Dušana, koji mu je odsekao glavu.
Stefan Dečanski je svog protivnika sahranio u Crkvi Svetog Đorđa u Starom Nagoričanu.
Šta je bilo posle
Posle ove bitke, srpska vojska nastavila je pohod u Bugarsku goneći razbijenu Šišmanovu vojsku. Kod mesta Izvor, blizu grada Radomira, bugarska vlastela je presrela srpskog kralja i zatražila mir. Neki od njih predlagali su pripajanje Bugarske Srbiji. Stefan Dečanski je ovo, međutim, odbio, ali je na bugarski presto postavio Jovana Stefana, sina svoje sestre Ane i pogubljenog Mihaila Šišmana.
Na vest o porazu Bugara, vizantijski car Andronik III odustao je od pohoda na Srbiju.
Posledice
Srbija pobedom kod Velbužda, osim toga što je pripojila Niš, nije ostvarila nikakva teritorijalna proširenja. Ali značaj ove bitke je dalekosežan: Bugarska je bila oslabljena toliko da više nije predstavljala pretnju ka vardarskoj dolini. Srbija je tako učvrstila vlast u Makedoniji i obezbedila nesmetano napredovanje ka Egejskom moru, što će docnije car Dušan znalački iskoristi.
(Kurir.rs/M.Petrović)