Jednog jesenjeg dana 2018. godine probudila sam se osećajući se izmoždeno. Noć pre toga sam bila na pivu sa kolegama i glasno sam govorila o nečemu što mi je jedna od njih poverila i o onom što mislim da bi ona trebalo učiniti.
"Volela bih da ti to nisam nikad rekla", viknula mi je povređena što sam otkrila njenu tajnu.
Nekoliko večeri pre toga, bila sam još i gora. Nakon komemoracije za zajedničkog prijatelja i nekoliko čaša martinija, besmisleno sam se svađala sa našom domaćicom, bliskom prijateljicom.
Tog sam jutra samo sedela sa pulsirajućom glavoboljom i bolovima u stomaku. Bio je to još jedan dan u nizu kad sam htela da zabijem glavu u jastuk i samo ostanem tako.
Više mi nije trebalo mnogo da osetim učinke alkohola. Uz koju čašicu noć mi se činila beskrajno zabavnom i volela sam sve ljude na svetu. Ipak, nepredvidivo bi situacija znala otići u drugom smeru - vikala bih, provocirala, svađala se s ljudima. Jutros me pogodila misao, koja me je plašila.
Ne mogu više, odustajem.
Iako sam se decenijama suočavala sa svojim odnosom sa alkoholom, nisam se smatrala alkoholičarkom. Istovremeno, pila sam minimalno dva (i to velika) pića na dan u proseku. Plus, imala sam sva obeležja sređenog života - muža, dete, ugledan posao. Prijatelje, kad nisu bili ljuti na mene. Ponekad bih preterala. Ali bilo je lako sebe videti kao prosečnu ženu koja se zna zabavljati.
A ipak, još sam u kasnim tinejdžerskim godinama spoznala kako alkohol lako gasi moje inhibicije, čini me zabavnom, otvorenom i srećnom. Zbog alkohola sam postajala samouverena kakva sam želela biti te bih razgovarala sa ljudima kojima inače nikad ne bih pristupila. Rezultat toga je bilo i povremeno buđenje kraj nekog koga ne poznajem i sram zbog toga.
"Prokletstvo, zašto mi se ovaj tip sinoć činio simpatičnim?!"
Nazvala bih prijateljicu i rekla joj "pogodi što sam sinoć učinila", pretvarajući nelagodu u smešnu anegdotu. Ili bi pak ona nazvala mene i rekla mi "Nensi, barmen te je sinoć izbacio iz bara. Nisi mogla sedeti na stolici".
Alkohol mi je također bio lek, pila sam kako bih utišala teskobu i usamljenost. Pila sam, trebale su mi godine da to shvatim, jer sam zapravo bolovala od depresije. Na kraju sam lečila depresiju, ali sam nastavila piti. Alkohol je bio moj ublaživač stresa, moj borac za stvarnost, prenositelj veštačkih radosti.
Život se promenio u mojim 40-ima. Udala sam se i sa suprugom usvojila našu voljenu ćerku, koja sada ima 17 godina. Radila sam od kuće i pripremala večeru, pijuckajući vino sa susedom. Moje glavobolje sledećeg jutra postajale su sve gore. Kad bi pala noć, umesto da čitam ili družim se sa suprugom, srušila bih se u krevet.
Bojala sam se da mi alkohol uništava moždane ćelije. Čitala sam o tome kako žene teže podnose alkohol nego muškarci i to me brinulo.
Pre nekoliko godina, kako bih dokazala da imam kontrolu, smanjila sam pijenje na pet večeri u nedelji. Bilo mi je teško, kako ne popiti nakon napornog dana? Nisam mogla izdržati dve uzastopne trezne noći. Postizanje toga bilo je poput strateške vojne vežbe za mene, ali osećala sam se poput heroja.
Pravi alkoholičari ne mogu izdržati niti jedno veče da ne piju, mislila sam. A ja sam mogla.
Što to znači imati problem sa alkoholom? Odgovor je iznenađujuće neodređen. Alkoholizam nije stvarna dijagnoza. 1980. godine autoritativni Dijagnostički i statistički priručnik mentalnih poremećaja Američkog udruženja za psihijatriju utvrdio je dve različite klasifikacije: zloupotreba alkohola i zavisnosti od alkohola.
U priručnik je 2013. uvedena kategorija poremećaja upotrebe alkohola, u rasponu od blagog do teškog, koji se ne temelji na tome koliko neko pije, već koliko od 11 bihevioralnih ili psiholoških simptoma ima.
U međuvremenu, centri za kontrolu i prevenciju bolesti imaju sopstvene standarde, više usmerene na količinu konzumiranja alkohola. Sedam pića nedeljno ili manje smatra se sigurnim za žene, 14 ili manje za muškarce. Ali smernice u međunarodnom pogledu na alkoholizam variraju, zavisno od toga koliko se u pojedinoj kulturi pije.
Uprkos tome, nedavna naučna studija objavljena u časopisu The Lancet zaključila je da je alkohol toliko štetan za zdravlje da ne postoji siguran nivo.
Ukratko, ako se pitate pijete li previše, verojatno to činite. Napuštanje alkohola bila je jedna od najtežih stvari koje sam u životu uradila. U restoranima bih gledala flaše kao da su sveti gral, a nakon treninga čeznula sam za pivom. I koji je uopšte smisao u treznim druženjima?
Na kraju sam morala pokušati, pijuckala sam bezalkoholno pivo, pa sam prešla na mineralnu dok bih razgovarala s ljudima koji su pijuckali alkohol. U početku je to bilo strašno za mene, ali začuđujuće je moj mozak bez alkohola ipak zaključio da ljudi mogu biti duhoviti, dirljivi ili zanimljivi.
Nisam se pridružila klubu lečenih alkoholičara, iako to ne isključujem. Tražila sam podršku od supruga, ćerke, prijatelja koje sam uvredila - i svi su bili začuđeni sa time da priznajem svoj problem. Proždirala sam tuđe priče o alkoholizmu, gledala filmove i čitala knjige na tu temu, ali ono što me je zaista držalo bila je neverojatna razlika između pijenja i ne pijenja. Nisam shvatila stupanj do kojeg je osećaj sramote podmuklo ušao u moj život.
Što sam duže apstinirala, to sam se bolje osećala kako se alkohol prelio u moj brak, posao, roditeljstvo, prijateljstva. Izgledam mlađe. Imam više strpljenja. Glavobolje su nestale. Imam više energije. Bolji sam čovjek. Srećnija sam.
Danas mogu sebi dati etiketu alkoholičara, imala sam umeren poremećaj upotrebe alkohola, "hroničnu recidivirajuću bolest mozga" označenu gubitkom kontrole nad alkoholom. Pretpostavljam da mnogi, poput mene, piju dovoljno umereno da ne vide kako imaju problem.
I danas mi je izazov da ostanem trezna. Ali, borim se.
Ovu je ispovest za Washington Post napisala novinarka Nensi Vartik, dobitnica Pulicerove nagrade 2018. za služenje javnosti.
Kurir.rs/24sata.hr/Foto: Profimedia, Ilustracija