Prvi srpsko-turski rat vođen je od 30. juna 1876. do 28. februara 1877. godine. Jednim delom srpskih snaga komandovao je ruski general Mihail Černjajev, a znatno učešće u borbama imali su dobrovoljci iz Rusije i drugih zemalja. Uprkos vojničkom porazu, Srbija je voljom velikih sila iz ovog rata izašla neokrnjene teritorije.
Zašto se ratovalo
✖ Hajdučki ustanak protiv Turaka u Nevesinju 1875. uzbunio je celu Hercegovinu, a nemiri su potom zahvatili ceo Balkan. U narodu u Srbiji ispoljila se jaka želja da se pomogne sunarodnicima preko Drine i „ujedine srpske zemlje“. Rusija je, takođe, podsticala Srbe da uđu u rat, što je trebalo da bude uvod u njen odlučujući rat s Turskom.
Pre bitke
✖ U prve dve nedelje ratovanja srpske jedinice na svim frontovima trpele su poraze od bolje obučene i bolje naoružane turske vojske. Sredinom jula Turci su zauzeli Knjaževac i Zaječar i krenuli u napad na Aleksinac. Još uoči rata izgrađeni su snažni položaji kod ovog grada da bi se, kao značajna raskrsnica puteva nadomak srpsko-turske granice, obezbedio od eventualnih turskih upada. Ali Šumatovački vis, koji je nadvisivao sve okolne visove, nije bio uključen u sistem aleksinačkih utvrđenih položaja. Na početku rata komandant u Aleksincu, pukovnik Kosta Protić uočio je da bi neprijatelj s tog visa mogao „sve ostale aleksinačke šančeve da bije u teme“, pa je iskopano petougaono utvrđenje. Turci su tada već bili pred Aleksincem.
Kako je tekla bitka
✖ Seljačka vojska pomognuta ruskim oficirima dobrovoljcima u okršajima je pružala ozbiljan otpor Turcima. Srbi nisu poznavali moderan način napada, ali su znali da se brane. To su dokazali i na Šumatovcu. Na ovo utvrđenje Turci su počeli juriš po podne 23. avgusta 1876. i napadali sve do večeri. Pera Todorović, novinar i ratni dopisnik, bio je učesnik u borbi tog dana. Ovo je njegov zapis:
„Ja sam video samo kako na sto koraka pred nama promiču crveni turski fesovi, kako sevaju bajoneti, čuo sam čas slabije, čas opet kao bura silno ono strašno: Alah! Alah! Alah! i čekao svaki čas da se Turci sjure u naš šanac, da se borci dočepaju za guše i da svi koliko nas je u šancu izginemo u ovom strašnom pokolju... U šancu se samo razlegla komanda: ‚kartečom skora vatra, plotunom skora vatra‘ i ova se komanda vršila vanrednom tačnošću i brzinom... gusti redovi neprijatelja prolomiše se; bele čerkeske zastave ukrstiše se, padajući zajedno sa svojim barjaktarima...“
Upornom i herojskom odbranom šanca, pomoću srpske artiljerije sa okolnih visova, Turcima je na Šumatovcu nanet težak poraz.
Šta je bilo posle
✖ General Mihail Černjajev nije bio svestan da je na Šumatovcu zaustavio Turke. Očekujući narednog dana napad preko Sokobanje, u Beograd je poslao prilično dramatičan i pesimističan telegram, tražeći da Crnogorci pojačaju dejstva u Sandžaku kako bi bio oslabljen pritisak Turaka na Moravskom frontu.
Posledice
✖ Ne znajući da su odneli pobedu, Srbi nisu preduzeli gonjenje, pa je šumatovačka bitka bila samo trenutna pobeda nad neprijateljem, neiskorišćen uspeh, bez velikih rezultata i posledica po tok celog rata.
Sutra: Pobeda na Ceru
Kurir.rs / Momčilo Petrović
Foto: