Aleksandar Ranković je najznačajnija ličnost SFRJ, posle Broza. Posmatran je kroz obračun na Brionskom plenumu, a ova knjiga, zasnovana na arhivskoj građi, daje kompletnu njegovu biografiju
Na biografiju Aleksandra Leke Rankovića čekalo se decenijama. Njegov život istoričari su mahom vezivali za Brionski plenum i politički krah, dok su se publicisti češće osvrtali na njegovu sahranu, koja se označava kao momenat obnove srpskog nacionalizma, mada Lekin politički rad nije imao nikakve veze s velikosrpstvom. Naprotiv.
Pojava prve prave političke biografije „Ranković, drugi čovek“, autora Bojana Dimitrijevića, naučnog savetnika i zamenika direktora Instituta za savremenu istoriju, izdavača „Vukotić medije“, popunjava ogromne praznine i razbija zablude i mitove koji su se odomaćili u srpskom sećanju. U knjizi se osvetljava čitav život Leke Rankovića, od detinjstva, prve ženidbe, prvog hapšenja do ratnih godina, istrajnog partijskog uspona i munjevitog političkog sunovrata.
- Ranković je najznačajnija ličnost socijalističke Jugoslavije, posle Josipa Broza. Uglavnom je u knjigama posmatran kroz obračun s Brozom na Brionskom plenumu, a ova knjiga, zasnovana na arhivskoj građi, daje kompletnu njegovu biografiju - objašnjava Dimitrijević.
Šta je predratnog abadžiju uznelo do neograničene vlasti u komunističkoj Jugoslaviji?
- Ranković je još od mladosti, radeći kao zanatlija u Savamali, zadojen komunističkim idejama, zbog kojih je više puta hapšen, pa je i robijao šest godina. Tito ga takvog, odlučnog i nepokolebljivog, posle staljinističkih čistki u redovima jugoslovenskih komunista, prima u krug najbližih saradnika. On je i spasao život Brozu u Drvaru 25. maja 1944. godine. Sve te osobine i poverenje koje je imao kod Broza su ga preporučili da vodi Oznu, kasnije Udbu, koja je imala zadatak da utre put komunistima da preuzmu neograničenu vlast u Jugoslaviji. Bio je, posle rata, na visokim funkcijama - šef Uprave bezbednosti za Jugoslaviju, ministar unutrašnjih poslova, posle 1953. potpredsednik tadašnjeg Saveznog izvršnog veća i od 1963. potpredsednik Jugoslavije. Posle nedodirljivog Tita, najviša funkcija u komunističkoj Jugoslaviji.
Šta ga je preporučilo za tako visoke funkcije?
- Titu ga je preporučivala odanost. I to što je tokom rata izgubio suprugu i brata činilo ga je čovekom od poverenja, iako nije spadao u ratne heroje. U stvari, on je bio čovek iz senke. Takav čovek je bio potreban Brozu, ćutljiv i veran.
Otkud onda mit da je Ranković najpre bio „Srbenda“?
- Mit o Rankovićevom srpstvu nastaje posle njegove smene na Brionskom plenumu 1966. godine. I oni koji su ga smenjivali su „pucali“ u njegov nacionalizam i velikosrpstvo. Međutim, ako se pogleda njegovo političko delovanje, on je Srbin bio samo po rođenju, a po ubeđenjima komunista i Jugosloven. Paradoksalno je da je samo nekoliko meseci pre Brionskog plenuma upravo Ranković kritikovao kadrove iz Srbije za bujanje nacionalizma, za šta će ga samo četiri meseca kasnije optužiti i politički odstreliti.
Zašto se onda lukavi Zagorac odrekao vernog Srbina?
- Broz je početkom 60-ih postao svestan da Jugoslavija, čvrsto federativna, ne može dugo da opstane. Kadrovi iz Slovenije i Hrvatske su želeli decentralizaciju. Tih godina kad jačaju republičke struje, Ranković je ostao uvereni Jugosloven, a u Srbiji se javila struja okupljena oko Petra Stambolića, koja je na Titov signal izvršila političku egzekuciju Rankovića.
Tito se okrenuo republičkim vrhuškama?
- Da, Tito se okrenuo konfederalnim snagama prevashodno iz Slovenije i Hrvatske... Kardelju, Bakariću... Paralelno s tim procesima nakupilo se i nezadovoljstvo Jovanke Broz prema Rankoviću, koja ga je optuživala da im prisluškuje telefonske razgovore. Treba se setiti i da je Ranković bio dvadesetak godina mlađi od Broza, tako da je Broz sredinom šezdesetih godina prošlog veka počeo da zazire od druga Marka (Rankovićev ratni nadimak). Paranoično počinje da veruje u glasine da mu Ranković „radi o glavi“. Saradnike u smeni Rankovića lako je našao u srpskim komunistima koji su zavideli Rankoviću, ali su ga se svi i plašili jer je kao šef Udbe o njima mnogo znao. Čini se da su svi želeli njegovu smenu.
Kurir.rs, Uglješa Balšić/ Foto: Marina Lopičić, Profimedia, Printscreen