IGRAO SAM PREDSTAVU SA POTRESOM MOZGA! Vuk Kostić odgovarao na pitanja KOLEGA, a ono što je otkrio IZNENADILO SVE!
Anegdota Posle tuče pao sam celim telom na scenu. Danas mi je to smešno. Nisam tada mogao da gledam i ostao sam bez daha, jedva sam uspeo da je odigram do kraja
Razgovarali: Željko Hubač Kalina Kovačević Branislav Tomašević Bojana Stefanović
Pre 18 godina premijerno je izvedena „Velika drama“ Siniše Kovačevića u Narodnom pozorištu u Beogradu i već tada bilo je jasno da se desilo nešto - veliko.
Nakon četiri sata igre ovacije i euforični aplauz. Uzbuđena publika bila je na nogama, a mnogi među njima prepoznali su u priči o Vučićima i sopstvenu živu, porodičnu prošlost...
Jubilarno, 250. izvođenje biće odigrano u petak (21. februara), a jedan od samo troje glumaca koji su tu od prvog izvođenja Vuk Kostić za Kurir odgovara na pitanje svojih kolega Kaline Kovačević, Branislava Tomaševića, Bojane Stefanović i dramaturga predstave Željka Hubača o fenomenu ovog komada i dugovečnosti predstave sa 28 uloga i više od 50 izvođača na sceni.
- Za „Veliku dramu“ vežu me samo lepe uspomene. Predstavu je na repertoar postavio tadašnji upravnik Ljubivoje Tadić, koji je krstio mog oca Mihajla Kostića Pljaku. Mnogo u njoj ima neke simbolike - kaže Kostić.
Željko Hubač: Koliko vam je ova predstava značila u karijeri?
- Prvo dugujem beskrajnu zahvalnost Siniši Kovačeviću i Ljiljani Blagojević što su imali poverenja u mene i pozvali me da igram. Veze i ljubav između porodica Kovačević i Kostić traju duže od „Velike drame“. Ljilja je puno kao gradski sekretar za kulturu pomagala mom ocu kad se razboleo. Njegova bolest je trajala dugo, a ona je uvek bila tu za njega. A i Siniša je voleo mog oca kao glumca. Igrao je kod njega u svim komadima, od „Srpske drame“, „Marka Kraljevića“, „Janeza“ i „Đenerala Milana Nedića“. Trebalo je hrabrosti da pozove mene, koji sam imao 21 godinu, da nosim predstavu i da tumačim glavnu ulogu s toliko teksta. Nije samo bio hrabar nego je i verovao u mene, što je meni značilo više od svake pohvale.
Da li ste mogli na premijeri sebe da zamislite da istu ulogu igrate posle 18 godina pred punom salom?
- Nema više tako dugovečnih predstava. Bila je to nekad „Buba u uhu“. Nisam to mogao ni da sanjam. Imao sam na premijeri 21 godinu i lagao da imam 25, a sada imam 40 i dalje lažem publiku da imam 25 godina. Moraćemo da to promenimo u tekstu da bismo je igrali na radost publike još mnogo godina.
Kalina Kovačević: Kako ste se osećali kao najmlađi dobitnik Sterijine nagrade za ulogu Milorada Vučića?
- Možda je mlađi dobitnik od mene samo Rastko Lupulović. Bio je to splet okolnosti. Lepo je imati u svojim vitrinama najveće pozorišno priznanje, što daje neki smisao poslu kojim se bavimo. Ne sećam se ni ko mi je dao Sterijinu nagradu, ali mi je drago što „Velika drama“ uspela da se održi.
Šta je tajna njenog uspeha?
- Danas se štancuju predstave, publika se smara i zato neće niko da ih gleda. „Velika drama“ je pametno napisana i nešto što se desilo i opet se dešava. Na sceni izgovaramo repliku: „Hajde da ukinemo crkvu“, a ljudi u publici ostaju bez daha. Kovačević je, i kad piše istoriju, moderan i savremen i nikad ne izlazi iz mode.
Branislav Tomašević: Koju anegdotu najviše pamtite?
- Na jednom izvođenju pre jedno pet godina sam doživeo potres mozga. Posle tuče pao sam s celim telom na scenu. Bio sam kao nokautiran i jedva sam ustao. Danas mi je to smešno. Međutim, nisam tada mogao da gledam i ostao sam bez daha, jedva sam uspeo da je odigram do kraja.
Da li vam je žao što nije snimljena serija „Velika drama“?
- Kuma ću da utešim i kažem da će biti jednog dana snimljena TV serija. Neki dobri ljudi će to prepoznati. Nisam siguran da li ćemo biti dovoljno mladi da igramo svoje uloge.
LJUBOMIR RADANOV