Kad pogledam šta smo uradili posle njega, da ništa što su demokratske snage obećale nije završeno, ne verujem više nikome, kaže trener Partizana
Trener Partizana Savo Milošević objasnio je u emisiji „Bez ustručavanja“ zašto bavljenje politikom više nije u njegovom fokusu i zašto bi danas, da je nekadašnji predsednik Srbije Slobodan Milošević živ, dobio od njega izvinjenje.Strateg crno-belih je do ovakvog stava došao sumirajući rezultate političkih opcija nakon odlaska Miloševića sa vlasti.
Rekli ste na jednoj tribini da Partizanu ne trebaju državne pare, dakle, da se Srbija oslobodi troškova i da klubovi budu na tržištu. Koliko je to moguće?
- Pogrešno sam citiran, pa sam zbog toga imao probleme jer su me neki ljudi pogrešno shvatili. Država mora da bude deo klubova, ali ne mora da izdvaja novac za kupovinu igrača. Zakonski nema pravo na to, jer UEFA i FIFA ne dozvoljavaju državi da finansira klubove. Mi smo u proteklih osam-devet meseci pokazali da, ako domaćinski vodite klub, sa potencijalom igrača iz omladinskog pogona vrednih i više miliona evra, možete da obezbedite ekonomsku sigurnost.
Da li se trenutno stanje u vlasničkim odnosima može nazvati improvizacijom bez pravnog okvira?
- Suštinski, još je gore od toga. Naš fudbal kasni za ostatkom društva. Mi smo još u samoupravnom socijalizmu. Kao što sam se svojevremeno borio za demokratiju u našoj zemlji, nažalost.
Zašto nažalost?
- Ako mogu da kažem za nešto da se kajem... Demokratija u Srbiji je legalizovala srpsku poslovicu „Dva loša ubiše Miloša“. Nismo mi baš narod za sve ono što nam dolazi sa Zapada.
Onaj mali fudbal protiv Miloševića, vaše učešće u politici...
- Dosta sam korigovao svoje gledanje na neke stvari. Više ne verujem nikome! Sad kad se vratim na taj period borbe protiv Miloševića i šta smo mu zamerali i pogledam šta smo uradili posle njega... Prvo sam revidirao svoj odnos prema Miloševiću. On je vodio te ratove jer je delom bio prisiljen na njih, a sila boga ne moli, ali je uz sve to uspeo da sačuva socijalni mir. Ako se ne varam, privatizovao je samo „Telekom“, i to 50 odsto, pa smo ga kasnije otkupili. Trpeći embargo, vodio je ratove sačuvavši radna mesta, stotine hiljada zaposlenih. Ekonomski smo bili devastirani, ali je imovina sačuvana. Od dvehiljadite pa naovamo, sećam se, imali smo pet stubova naše politike. Jedno je Kosovo, gde se i dalje oslanjamo na Rezoluciju 1244, koju je on potpisao pod najvećim pritiskom. Drugi stub je bio demokratizacija društva. Da li vredi pričati, jer ne znam da se desilo. Koridor 10, evo, nekako ga privodimo kraju. Energetski sistem, poljoprivreda... Dakle, pet stvari koje su demokratske snage obećale da će obnoviti, ja od 2000. još ne vidim da su završili. U međuvremenu, privatizovali smo sve osim fudbala.
Da li da govorim o privatizaciji?
Kad sve stavim na sto i ovo što je uradio Milošević u onim uslovima, ja bih se Slobi Miloševiću sad izvinio. Inače, od pre šest godina ne čitam vesti, ne zanima me toliko da čak i ako bi mi se sinovi Nikola ili Boris kandidovali za nešto u politici, oni sigurno ne bi dobili moj glas. Ovo nije ogorčenje, ovo je moja spoznaja i olakšanje.
Dejan Petković