ACA LUKAS ZA KURIR: Izolacija me je vratila u osnovnu školu! Učim preko TV i igram igrice
Odgovoran Viktorija ide u nemačku školu, ali ja pratim za sebe jer mi je interesantno. Ne idem kod ćerke i unuke, čujemo se preko telefona,
ne posećujem ni majku, koja spada u rizičnu grupu ljudi, kaže pevač
Otkako je uvedeno vanredno stanje u našoj zemlji zbog koronavirusa, Aca Lukas (51) se trudi da što manje izlazi iz kuće.
Vreme, kako kaže, provodi uz igrice i tako što obnavlja gradivo iz osnovne škole.
Kako na tebe utiče novonastala situacija prouzrokovana koronom?
- Kao i na svakog normalnog čoveka na ovom svetu. Treba da se ponašamo što disciplinovanije da bismo se odbranili. Ovde su razne teorije zavere. Kakvih sam se priča naslušao da je to strašno. To zaista nije moj domen - samo znam da se ponašam po propisu da bih izbegao probleme.
Šta znači da sa pridržavaš propisa?
- Što manje izlazim iz kuće preko dana, a uveče i ne izlazim jer je policijski čas. Odem po ćerku Viktoriju, čak i ne kupujem ništa u prodavnici, imam ljude koji mi donesu šta mi je potrebno.
Da li sa ćerkom pratiš onlajn školu?
- Ona ide u nemačku školu, ali ja pratim za sebe jer mi je interesantno.
Kakav bi ti profesor bio?
- Uh, ko zna, nisu još uveli taj predmet koji bih ja mogao da predajem.
Da li ti dolazi unuka?
- Ne, ni ja ne idem kod njih, ali se čujemo preko telefona. Ne idem čak ni kod majke. Ima komšinicu koja joj pomaže, tu su joj sin i ćerka iz prvog braka. Pošto je rizična grupa, ja sam joj rekao da joj ne padne na pamet da izađe napolje da ne bih otišao da joj zakucam vrata.
Kako provodiš vreme?
- Savršeno, al‘ neću da ti kažem šta radim.
Mora da je neka devojka pored tebe?
- Ostaviću vama da to procenite (smeh). Možda igram neku igricu.
Šta ćeš da uradiš kad sve prođe?
- Sve što volim da radim je vezano za kuću, tako da se kod mene ništa specijalno promeniti neće. Kad sve prođe, reći ću šta mislim, a sada sam miran kao bubica.
Pored korone, Zagreb je zadesio i zemljotres. Ti si se prvi oglasio i uputio reči podrške.
- S obzirom na situaciju, to je najmanje što sam mogao da uradim. Drugarica mi je tog jutra u pola sedam rekla šta se desilo. Odmah sam pozvao prijatelje i ponudio sve što mogu da učinim. Istog sekunda sam stavio post i bilo mi je drago što su ljudi uputili reči podrške. Međutim, bilo je i onih maloumnika na čije reči sam krvavo reagovao.
Šta te je pogodilo?
- Iznerviralo me je to što neki govore „tako im i treba“. Odmah sam to ugasio jer poenta moje podrške je bila solidarnost. Ja sam samo 0,1 posto učinio da im pomognem i ne mogu da slušam, a ni da čitam zlurade komentare u teškim vremenima. U bilo kom delu sveta da se to desilo, ja bih to uradio, a pogotovu u komšiluku, gde imam mnogo prijatelja. Ja sam Srbin, i to veliki Srbin, a ako neko može negativno da reaguje na to što sam pružio podršku Hrvatima, koji su na svu nesreću doživeli i zemljotres, ja sam šokiran da takvi ljudi postoje. Takvi ljudi su veća opasnost od korone.
Koliko ti smetaju negativni komentari?
- Ugasim ih jer ne mogu da gledam te velike ratnike koji ratuju iz fotelje, a kad mu neko podigne mali prst na ulici, on beži glavom bez obzira. Takvi ne treba da imaju pristup socijalnim mrežama jer samo to i znaju i onda preko naših profila maltretiraju druge.
Kurir / LJILJANA STANIŠIĆ
Foto: Damir Dervišagić