Posle Titove smrti Albancima se učinilo da je došao pravi trenutak da im se prizna status konstitutivnog naroda u Jugoslaviji (dotad su bili narodnost),
a da Kosovo postane sedma republika SFRJ
Nikad se nije saznalo, ili bar nije saopšteno javnosti, ko je tog 11. marta 1981. u studentskoj menzi na Sunčanom bregu u Prištini prvi s treskom bacio poslužavnik na pod i uzviknuo da je hrana loša. Ali već u sledećem trenutku, kao po komandi, pridružilo mu se dvestotinak kolega, koji su vrlo brzo napustili restoran u studentskom naselju i krenuli ka gradu.
To su bili prvi momenti demonstracija koje će vrlo brzo poprimiti nasilan karakter i označiti početak cepanja Jugoslavije. Jer posle njih ništa više nije bilo isto. Na Kosovo se nikad više nije vratio mir...
Politička pozadina protesta
Ekonomska situacija u to vreme ni na Kosovu, ni u ostalim delovima zemlje nije bila sjajna i nije sporno da je studentski standard bio na granici prihvatljivog. Ali ove demonstracije imale su i političku pozadinu.
Ustavom koji je donet februara 1974. godine preuređeni su odnosi u državi. Tadašnje republike koje su činile Jugoslaviju praktično su postale države, a posebnu kontroverzu predstavljalo je davanje širokih prava i ovlašćenja pokrajinama, Kosovu i Vojvodini, koje su bile u sastavu Srbije. One su čak dobile pravo veta na odluke koje bi donosila Srbija i u mnogo čemu su izjednačene s republikama. Pukotine u tkivu SFRJ tako stvorene u narednom periodu samo su se produbljivale, da bi se zemlja 1991. raspala. A počelo je, rekli smo, na Kosovu.
Ustavom iz 1974. Kosovo je dobilo i pravo da vodi - do izvesne mere samostalnu - spoljnu politiku. U praksi to je značilo da se uspostavljaju specijalne veze s Albanijom, kojom je čvrstom rukom vladao staljinista Enver Hodža. Na Univerzitetu u Prištini stalno su gostovali predavači iz Tirane, čija su predavanja sva odreda bila obojena nacionalističkom retorikom. Množile su se knjige i naučne teorije koje su dokazivale da Albanci imaju neprikosnoveno i isključivo pravo na život na Kosovu i na svoju državu.
Brutalna akcija
A kad je Tito umro, učinilo im se da je došao pravi trenutak da im se prizna status konstitutivnog naroda u Jugoslaviji (dotad su bili podvedeni pod narodnost), a da Kosovo postane sedma republika SFRJ. Otuda demonstracije kojima je povod bila navodno loša večera u menzi. Ali još te večeri, pored zahteva za „boljim životom“, čule su se i parole o navodnoj obespravljenosti Kosova, poput „Trepča radi, Beograd se gradi“.
Taj prvi protest policija je relativno lako suzbila, a veći broj učesnika je uhapšen. Prema ustaljenoj praksi, rukovodstvo Kosova osudilo je „neprihvatljivo ponašanje“ i zaključilo da je revolt smiren. Ali...
Na svom putu kroz Jugoslaviju štafeta mladosti, koja je simbolizovala odanost Titovom putu i, ironično, bratstvo i jedinstvo, 26. marta stigla je u Prištinu. Ovog puta su demonstranti na ulice izašli u mnogo većem broju. Izvikivane su parole „Kosovo republika“, „Živeo Adem Demaći“ i „Sloboda, jedinstvo, demokratija“, na šta je policija oštro odgovorila. Brutalnom akcijom protest je rasturen, pri čemu je povređeno tridesetak učesnika, a mnogi su uhapšeni.
U odgovoru na ove poteze vlasti studenti tri najveća prištinska fakulteta 30. marta stupili su u štrajk, a sledećeg dana, 1. aprila, protesti su ponovo buknuli, ali sa radikalnijim zahtevima. Demonstrantima su se pridružili i radnici.
Vanredno stanje na Kosovu
Jugoslovenski vrh je ocenio ove demonstracije i njihov slogan kao „pretnju teritorijalnom integritetu i suverenitetu Jugoslavije“. Tadašnje Predsedništvo SFRJ je 2. aprila proglasilo vanredno stanje na Kosovu i poslalo JNA, uključujući i oklopne jedinice, s ciljem da uspostavi red.
Uprkos tome, nove demonstracije su izbile 3. aprila u Vučitrnu, Kosovskoj Mitrovici i Uroševcu. Tada su milicijske snage, s punom podrškom saveznog, republičkog i pokrajinskog rukovodstva, uspele da uguše sukobe. Povremeni ispadi dešavali su se do 30. aprila, a poslednje demonstracije održane su 17. maja.
Tog proleća 1981. prvi put su u istoriji socijalističke Jugoslavije na demonstrante izvedene jedinice JNA. U sukobima je poginulo nekoliko desetina osoba, uglavnom Albanaca, ali je u narednim godinama neprestano raslo nasilje albanskog stanovništva nad Srbima na Kosovu, posebno u selima.
Zanimljivo je da je demonstracije iz Tirane podržao Enver Hodža, ali su za njih razumevanje i simpatije imali i rukovodioci nekih jugoslovenskih republika, prvenstveno oni iz Slovenije, jer su smatrali da je slabljenje Srbije i u njihovom interesu.
Bili su u pravu...
SUTRA: 9. MART 1991. GODINE
Kurir/Momčilo Petrović
Foto: Profimedia