Francuski književnici, istoričari, humanitarci, u razgovoru s dopisnikom "Novosti", pričaju o tome kako proživljavaju i doživljavaju vreme virusa korona, otkrivaju svetske zablude i ujedno šalju poruku podrške svojim srpskim prijateljima.
Alen Pokar, pisac
Korona će uništiti Evropsku uniju
Nedavno je objavljena knjigA "Srbiji" Lika Lirea, sa tekstovima srpskih prijatelja kao što su Žan Ditur, Kristijan Franše d'Epere, Vladimir Volkof, Žak Ogar ili Patrik Bario. Predgovor je napisao Patrik Poavr d'Arvor. U knjizi je i moj tekst "U tvoje ime, Lazare!". Trebalo je da je predstavimo pre petnaestak dana, ali je sve, naravno, otkazano. Jer, sada sve stoji. Ali, predstavićemo je, kad-tad. Svedoči o postojanom francusko-srpskom prijateljstvu.
U međuvremenu, čitam, gledam pomalo televiziju. Baš sam odgledao vestern iz pedesetih, kako "plave mundire" pobeđuju Apači. Izbegavam reportaže, vesti, emisije o zdravlju i politici. Čitam i knjigu "Zubi gradonačelnice" Benoa Ditertra sa zanimljivim i atipičnim tekstovima o romansiranom životu Pariza.
Odlično sam, s tim što se pomalo dosađujem. Ali, moji roditelji su preživeli Drugi svetski rat, a ja nisam čak bio mobilisan ni u Alžirskom ratu. Trebalo je i mene nešto da zadesi.
Otkako su zatvoreni, Italijani su izgubili nekoliko hiljada bolesnika, a Francuska lakoumno ide ovim putem. Stoga je dozvoljeno da se sumnja u efikasnost ovog opšteg zatvora. Sećam se Beograda u proleće 1999. godine, tokom NATO bombardovanja: bio sam opkoljen muškarcima i ženama koji su prezirali opasnost. Strah danas vlada u celom svetu, i gadi mi se od toga. Imam utisak da više nemam prijatelja, one divne prijatelje koji su vređali konformiste i političku moć.
Anri Lakaj, admiral
Ovako nije bilo ni u Drugom svetskom ratu
Gledam malog guštera koji se penje uz zid moje kuće, odakle će pravo u vinograd. Za njega nema izolacije. Slobodan je. Za neke, život se nastavlja. To je dobar znak. Ali, njemu prete drugi rizici.
Dobro sam. Sa suprugom sam, na selu, u departmanu Averon, na jugu zemlje. Vreme lagano protiče. Ovde nema zabrinutosti koja prati život u gradu, ali, s druge strane, nema ni svih prednosti, jer su, na primer, lekari daleko.
Dva puta sam prethodno bio ovde u bežaniji. Najpre 1940. godine, s mojim roditeljima, kada smo se sklanjali pred Nemcima. Bio sam mali, ali mi slike ipak naviru u sećanje. Zatim, 1944, neposredno pred iskrcavanje u Normandiji. Ovo je treći put u životu da se sklanjam na ovo isto mesto.
Ali, nikada pre nisam doživeo ovakvu izolaciju. Ovo što nam se sada dešava je gore nego rat. Ni 1940. ni 1944. nismo osetili ništa slično. Uslovi života su, tada, bili relativno normalni. Sada nisu. Ograničeno nam je kretanje, ne može da se izađe u šetnju, kupovinu, druženje.
Ovo je, pomalo, božanska kazna za sva preterivanja čovečanstva. Bilo je previše međunarodne trgovine. U Francuskoj nije bilo dovoljno predostrožnosti. Mnogo se snabdevamo iz inostranstva. To se sada najbolje vidi.
Vi, u Srbiji, imate, na neki način, sreću, jer vaše strukture još nisu u potpunosti internacionalizovane. Možete, na primer, da se oslonite na sopstvenu poljoprivredu da biste se prehranili. U Francuskoj to, praktično, više nije moguće. Otkrivamo sada da nam nedostaju neki osnovni proizvodi koje smo nekada imali u izobilju. Danas se proizvode širom sveta. Isto važi od hrane do avionskih delova.
Ali, to ne znači da nam EU nije potrebna, kao što to može da se čuje ovih dana, jer su se mnoge zemlje zatvorile u svoje granice. EU je uzdrmana virusom koji je naneo dosta štete, ali verujem da ćemo opet posegnuti za evropskim organizacijama, da bi sistem ponovo profunkcionisao kada ovo jednom bude prošlo. Jer, ne možemo da budemo sami i odvojeni od sveta. Evropa će ipak pružiti strukturu koja će nam omogućiti da se iz svega ovoga izvučemo. Upućeni smo jedni na druge, da bismo imali šire polje akcije.
To važi i za Srbiju. Vaš horizont je evropski. Morate da nam se priključite. To je, na neki način, već slučaj, iako nije zvanično. Kada odem u Srbiju, osećam se kao da sam bilo gde u EU. Ostaje još da se reši problem Kosova, mada ne znam kako zatvoriti tu ranu.
Pozdravljam sve prijatelje u Srbiji. Čuvajte se, držite se. A kada pobedimo virus, treba da razmislimo o tome kako će ubuduće da izgledaju evropske institucije. Ova kriza nam je pokazala da EU mora da se reorganizuje. Potrebna nam je drugačija EU od ove danas, sa Srbijom koja u njoj mora da ima svoje puno mesto.
Aleksi Trud, istoričar
U Srbiji mnogo bolje nego ovde
Danas se u Francuskoj ne osećamo zaštićenim. Samo smo desetak dana u izolaciji. Tek su sredinom prošle nedelje, posle toliko mrtvih, odlučili da zatvore pijace. U Beogradu su to učinili odavno. Znao sam od početka da će u Srbiji biti bolje.
Preduzeli ste dobre mere u pravom trenutku. A u Francuskoj je sve zakasnilo nedelju dana. Kao i uvek. Granice su ovde još otvorene! Francuska je, valjda, poslednja zemlja u Evropi koja ih još nije zatvorila.
Zapanjen sam nedostatkom solidarnosti. Svako u ovim trenucima gleda sebe. Priča se mnogo o međugeneracijskoj solidarnosti, ali moje roditelje u Tulonu niko još nije posetio. Sada tek počinjem da shvatam šta se događalo za vreme egzodusa šest miliona Francuza u junu 1940.
Imam kolege koje su se pravile kao da se ništa ne događa, a onda su iskoristili prvu priliku da pobegnu na usamljene porodične posede u unutrašnjosti zemlje. Najveći broj bogatih je učinio isto. Misle, valjda, da ih virus tamo neće naći. Dvolični su, spolja su opušteni, a prvi su otišli. Kritikuju hlorokin, a sami ga uzimaju.
Šta tek reći o nedostatku evropske solidarnosti? Italija je za to najbolji primer. Vapila je za pomoć, ali ništa nije dobila. Posle ovoga, uveren sam da će Italija biti druga zemlja koja će nakon Velike Britanije da napusti EU. Ovo je kraj Evropske unije. Brojke dovoljno o tome govore. Broj mrtvih u Evropi je premašio broj preminulih u Aziji, gde je virus započeo.
Virus je ogledalo nedostatka odgovornosti svetskih političara. Zaronjeni su u ideju napretka. A u istoriji ne postoji samo napredak. Ima perioda stagnacije, pa i recesije, kao što je to sada slučaj. S prvim signalima opasnosti trebalo je preduzeti mere. Ali, oni to nisu učinili. Bili su ubeđeni da je reč o malom, prolaznom gripu.
Francuska je ostala bez maski. Posle epidemije svinjskog gripa zaključili su da njihovo čuvanje u rezervi predstavlja veliki trošak! Ovo je liberalni svet, u kom se već godinama uveliko smanjuje broj bolničkih kreveta. Sve je to proizvod mondijalizma i liberalnog kapitalizma, u kom je bolesnik - luksuz.
Jasno je da posle svega ovoga svet više neće biti isti. Ljudi su ovih dana već počeli da uče da žive drugačije. Mondijalizmu su dani odbrojani. U rivalitetima unutar farmaceutske industrije najbolje se vide efekti mondijalizacije u kojoj je država postala previše slaba, u odnosu na moćne industrijske grupe. Ne mogu komponente za vakcinu da se proizvode na drugom kraju sveta. Nije normalno da se sve premešta. Ljudi će sada shvatiti šta je to država.
Arno Gujon, humanitarac
Narod na Kosovu ima samo nas
Vreme karantina provodim s porodicom na selu, u Brasini, kod Donje Borine, u blizini Loznice i Malog Zvornika. Dobro smo, kao i moji roditelji u Francuskoj. Imam osećaj, otkako smo došli ovde, da radim više nego pre. Bilo je potrebno dosta vremena da se reorganizujem.
Napravio sam ovde neku vrstu kancelarije, da mogu da radim u miru. Radim intenzivno na sakupljanju donacija. Iz Francuske ih, obično, šalju poštom, čekovima. A pošto niko više ne izlazi iz kuće, imali smo ogroman pad donacija, što dovodi u pitanje više projekata koje smo planirali da na proleće realizujemo na Kosovu i Metohiji. Sada pokušavamo da ublažimo taj pad tako što apelujemo na naše donatore.
Objavio sam video-snimak i redovno šaljem mejlove, da bih dopro do što većeg broja ljudi dobre volje, s molbom da nastave da nam pomažu. Inače će to za Srbe na KiM biti dvostruka kazna: imaće virus korona, a kroz nekoliko meseci još više potreba što se tiče proizvodnje hrane i ostalih projekata.
Zato u vreme kada nam je teško, kada je sasvim prirodno da pomislimo prvo na sebe i svoje bližnje, na svoju porodicu, ipak ne treba da zaboravimo Srbe na Kosovu, jer oni imaju samo nas.
Rad narodnih kuhinja i poljoprivredni projekti ne smeju da stanu. I, mislim da neće stati. Imali smo dobar odziv na apel koji sam uputio. Okupićemo oko sebe Francuze, Srbe i druge ljude dobre volje, da svi zajedno prevaziđemo ovu krizu, koja pogađa svakoga, ali svakako još više Srbe na Kosmetu. Donatori su shvatili da je bitno, i hitno.
Ali, sve ovo će svakako ostaviti posledice. Nedavno sam održao sastanak sa Svetlanom Stević iz Narodnih kuhinja na KiM. Imali smo u planu nekoliko većih projekata. Neke, nažalost, sada nećemo moći da ostvarimo. Verovatno ćemo morati da odložimo renoviranje škola, što je dosta skupo i nije hitno.
Očigledno je da će posle ove sanitarne krize svet ući u veliku ekonomsku i finansijsku krizu, koja će imati dalekosežne posledice. Imali smo i pre ove krize nekoliko signala koji su pokazali da se ta "srećna mondijalizacija" polako završava. Sada se definitivno završila. Kriza s virusom korona je pokazala sve slabosti svetskog sistema. Pokazala je da ne može novac da bude u centru svega, da se proizvodi samo tamo gde je jeftinije, da se brine samo o zaradi. Bitno je da države imaju kapacitet da mogu da reaguju. U poslednjih trideset godina to smo zaboravili, kada smo ušli u ekstremnu globalizaciju. Stigli smo do krajnosti iz koje sada moramo da se vraćamo, jer vidimo da sve ovo ne donosi sreću.
Kurir,rs/Večernje novisti