U decembru 1997. godine u London dolaze važni predstavnici 41 države. Okupili su se na velikoj konferenciji o nacističkom zlatu, sazvanoj nakon “afere Meili”.
Kristof Meili je bio čuvar u švajcarskoj UBS banci. Obavljajući svoj posao, ustanovio je da se deo službenika banke u čudnim terminima bavi neobičnim, zagonetnim poslom - uništavanjem određenih dokumenata. Kopkala su ga pitanja - zašto, o kojim se dokumentima radi... Meili je čeprkao i na kraju shvatio da su papiri koji se uništavaju dokazi da zlato i dragocenosti, smešteno u depoima UBS-a, vode prema Trećem Rajhu i Jevrejima koje je opljačkao Hitlerov režim.
Dragocenosti posle uništenja dokaza o stvarnim vlasnicima logično postaju vlasništvo banke. Nakon toga se zakotrljala priča globalnih dimenzija...
Afera je vratila pažnju svetske javnosti na grandioznu otimačinu. Konferencija je u fokusu imala ponašanje neutralnih država koje su taj posao olakšale - Švajcarske i Vatikana, a cilj je bio da se pozovu sve zemlje u koje vodi trag zlata na otvaranje arhiva, nalazak blaga i restituciju žrtava.
Jedan od ključnih ciljeva konferencije bio je, kako se vidi iz CIA-inih izveštaja koja su nedavno deklasifikovana, da se nagovori Vatikan na objavu arhivskih dokumenata koji bi - između ostalog - otkrili tajnu ustaškog zlata koje je tamo završilo.
Glavni američki čovek na konferenciji je bio Stjuart Eliot Ajzenštat, diplomata i advokat, koji je dužnost izaslanika SAD-a u Evropskoj uniji obavljao od 1993. do 1996. godine.
Ajzenštat se pre toga susreo s ocem Marselom Čapinom, jednim od dvojice vatikanskih zvaničnika koji će predstavljati Svetu Stolicu na londonskoj konferenciji o nacističkim dobrima, kao i s ministrom spoljnih poslova Svete Stolice, Selestinom Miljoreom, jednim od najprogresivnijih vatikanskih klerika.
Ajzenštat je izvestio Čapina o “izveštaju o neutralnim državama”, koje se odnosilo na Vatikan. Pozdravio je odluku Svete Stolice da pošalje predstavnike u London i podstakAo ih na “aktivno učestvovanje”.
Ajzenštat je pozvao Vatikan da ubrza postupak pregleda svojih dokumenata i otvori svoje arhive o imovini. Čapin je zahvalio na brifingu i opisao napore vatikanskog arhiva u vezi s otkrivanjem sudbine skrivene nacističke imovine. Rekao je kako ima konačno ovlašćenje u pristupu poverljivim zapisima koje bi ‘već sutra’ mogao da učini javno dostupnim. Vatikanska praksa je otvaranje arhiva radi potpunog pregleda pontifikata pojedinog pape. Napomenuo je, međutim, da nakon izdanja s 11 svezaka, pontifikat Pia XII nije predviđen za celoviti pregled i izdavanje, i to sve do 2000. godine”. Međutim, to se do danas nije dogodilo...
Čapin je smatrao da bi trenutno objavljivanje bila greška jer vatikanski arhivisti još nisu u celosti katalogizovali materijal. Na pitanje o saradnji ustaša i sveštenika rekao je da su “neki franjevci bili puno više Hrvati nego katolici”, a Vatikan je na pitanje ustaškog zlata osetljiv. Dodao je kako nije video dokumente koji bi podržavali tezu o ulozi Vatikana u prikrivanju zlata ustaških žrtava.
Čapin je rekao Ajzenštatu da će “američka vlada morati da prihvati njegovu reč da Vatikan neće uništiti nikakve ‘neugodne’ dokumente s kojima bi se mogao susresti” dodajući kako mu treba verovati i “ako izvesti da u pregledu svoje arhive nije pronašao ništa”.
Rekao je Amerikancu da su novinski isečci iz jugoslovenskih novina u vreme suđenja Stepincu “jedini pronađeni zapisi koji su raspravljali o tom pitanju i da bi službeni zapisi koji se odnose na to zlato trebalo da budu dostupni u Beogradu”.
Postoje i drugi izvori o ovoj temi. Jednu je priču Udbi ispričao Ante Moškov koji je s tim zlatom imao i lično iskustvo. Moškov priča o Pavelićevom bekstvu i ekipe u Austriju s delom tog zlata u proleće 1945. godine:
"Nekako u isto vreme, da bude stvar potpuna, Pavelić je poslao Lisaka u jednu ekspediciju po neke zakopane zlatnike (navodno oko 2000 zlatnika) koje su, prilikom bekstva iz engleske u američku zonu, u nekoj šumi zakopali Pavelić, Lisak, Kirin i Braco. Prema pričanju Lisaka, a kasnije Viktora Reberniščaka, koji je bio izdvojen, dok je Pavelić sa spomenutom trojicom neopaženo negde postrance u šumi zakopao, niko nije mogao od onih koji su bili s Pavelićem (osim Kirina, Lisaka i Brace) znati mesto. Dok su dvojica kopali, dvojica su držala stražu i nijedan se od ostavljene grupe nije odvajao. Lisak se vratio i izjavio da je na mestu zlatnika našao drvenu daščicu ili karton na kojem je pisalo: ‘Hvala na dukatima, pozdravljaju partizani!’. Dakle, i ta rezerva, za koju su neki van Pavelićeve porodice znali da postoji, nestala je", objašnjava Moškov, ali i tu se pojavila misterija: jesu li zlato zaista našli partizani ili je to bajka Pavelićevih ljudi.
Moškov, međutim, ne priča kako je i sam učestvovao u skrivanju zlata. on je kod sebe čuvao deo ustaškog zlata, u “devet sandučića dimenzija 30x20x12 cm, po 35 kilograma zlata u svakom sandučiću, prema rečima B. Kavrana, odnosno, oko 22 kilograma po proceni Jere Jareba”, a znao je i gde je drugo zlato, koga nije bilo malo. D
“Deo novca (Moškov je) potrošio i za svoje potrebe u Italiji, a preostalo je ostalo zakopano kraj Radštata”, piše Ivica Hrastović s Hrvatske vojne akademije.
Budući da su za zlato još znali pukovnik Frane Šarić i Marko Čavić, teško je reći kakva mu je bila sudbina nakon hapšenja generala Moškova, ali je moguć dvostruki rasplet: ili su Englezi prisilili Šarića da im kaže sve što zna o zlatu kad su on i Moškov bili u zatvoru (Šarić je izašao iz zatvora bez objašnjenja, a Moškov je izručen jugoslovenskim vlastima) pa su ga pronašli i uzeli ili su zlato kraj Radštata iskopali Šarić ili Čavić, ili zajedno ili s još nekim, te s njim otputovali za Argentinu između decembra 1946. i marta 1947., dok je A. Moškov bio u zatvoru i još se nadao da neće biti izručen. Određeni izvori upućuju na to da je u trošenju tog zlata učestvovao i Pavelić.
Prema podacima koje prikupio istoričar Mario Jareb, u Švajcarskoj je završilo 1338,87 kilograma ustaškog zlata i oko 2,750.000 švajcarskih franaka.
“Bili su u trezorima i na računima švajcarskih banaka krajem rata 1945. godine. Deo zlata (358,42 kilograma) bilo je zlato koje je centralna nemačka banka Rajhsbank dostavila HDB-u na osnovi plaćanja Nemačke NDH za prevoz nemačkih vojnih jedinica i ratne opreme preko državnog područja NDH.
Drugi deo zlata (980,45 kilograma) bilo je uglavnom zlato koje je HDB uspela da dobije iz trezora filijale bivše Narodne banke Kraljevine Jugoslavije u Sarajevu. Sledom okolnosti, švajcarske vlasti su blokirale pristup i raspolaganje njima vlastima NDH.
Naposletku, tokom leta 1945. godine jugoslovenske komunističke vlasti uspele su da dobiju ove vrednosti, piše u recenziji jedne Jarebove knjige.
"Otkrili smo da je nemačka banka svesno upljačkala monetarno zlato od vlada zemalja okupiranih od strane nacista. To nije učinjeno samo kako bi se napunili džepovi nacističkih vođa, nego je to bila svesna politika i glavno sredstvo finansiranja i održavanja ratnih napora, jer je nemačka valuta u srži bila bezvredna. Drugo, sledili smo trag novca i videli da su ogromne količine opljačkanog zlata napustile Rajhsbank i prošle kroz Švajcarsku nacionalnu banku i ostale švajcarske banke, a u manjoj meri i kroz druge zemlje koje su ostale gotovo neutralne kroz većinu ili celi rat. Kad su ga zamenili u švajcarske franke, nacisti su kupovali ratni materijal. Tako su najvažnije ekonomske veze Švajcarske s nacističkom Nemačkom igrale ključnu ulogu. Treće, mnogi od ovih neutralnih elemenata olakšali su - čak i u kasnoj fazi rata - nacistički ratni napor ne samo razmenom zlata za valutu potrebnu za kupovinu kritične robe, nego i snabdevanje Nemaca kritičnim materijalima. Četvrto, pokazali smo konačno da je neko zlato žrtve - zlato oduzeto ili brutalno izvađeno žrtvama nacističkog progona, uključujući i one poslate u koncentracione logore - završilo u nekim neutralnim zemljama i nenamerno se pomešalo sa zlatom centralne banke.
Konačno, zaključili smo i da su tužna kombinacija ravnodušnosti neutralnih nacija i sukobljeni prioriteti i neaktivnost saveznika, uključujući Sjedinjene Američke Države, rezultirali nedovoljnim naporima da se opljačkano vrati. Nadalje, nije učinjeno dovoljno da se ta imovina iskoristi za dobrobit preživelih žrtava rata i holokausta", napisao je nakon konferencije Ajzenštat. On je obećao da će se i u budućnosti posvetiti pitanju “ustaškog zlata” i njegovog kretanja iz Hrvatske tokom rata, uključujući ulogu Vatikana. Bilo je mnogo značajnih rezultata s Londonske konferencije, zaključio je.
"Pre svega, to je neverovatan stepen priznavanja i slaganja ključnih istorijskih činjenica. Zauvek zakopan, nadam se, bio je izopačeni revizionistički stav da se holokaust nekako nikad nije dogodio ili da je njegov opis bio preteran...", rekao je.
Kurir.rs/Express.hr