Mlada srpska vaterpolistkinja u centru najugroženijeg područja na svetu, priseća se kako je koronavirus uzeo maha u ovom delu Italije
Mlada srpska vaterpolistkinja, već proverena reprezentativka Nada Mandić od prošle godine igra u Italiji, možda i najjačoj ligi na svetu. I to, ni manje ni više nego u Milanu. U gradu u koji su već više od mesec dana uprte oči širom sveta. U gradu u kom je koronavirus napravio pravi masakr i odneo mnogo ljudskih života. Iz grotla, iz centra zbivanja Nada priča za Kurir kako je sve izgledalo od samog početka, te kako izgleda danas. O tome kako je sve sama doživela, ali i kako se menjala reakcija ljudi u Italiji.
- Sve je počelo u februaru, a pre toga sam išla za Srbiju. Sećam se da su mi drugarice rekle da im ne donesem virus. Iskreno, nisam uzimala za ozbiljno ovaj virus, čak sam se i šalila sa Jelenom (Vuković, saigračica iz kluba i reprezentacije) nekoliko puta na račun toga. A onda je došla poslednja nedelja februara, skupili smo se da teniramo i trener nam je rekao da se te nedelje zatvaraju bazeni i da uopšte nećemo trenirati jer se broj zaraženih povećao - priča nam Nada, pa nastavlja:
- Ta nedelja je bila baš dosadna, nismo imali treninge, ništa nismo imali zapravo, tada je bilo oko 30.000 zaraženih. Onda smo se sledeće nedelje vratili treningu i bilo je sve OK. Ali samo na nekoliko dana. U međuvremenu smo saznali i da će prvenstvo da se završi. Žao mi je što više nećemo igrati, ali nadam se da će sledeće sezone sve biti OK. Kada je predsednik Italije objavio policijski čas, ja i još dve devojke smo jedine ostale ovde i išle smo svako jutro da trčimo, i uveče da prošetamo. Potrajalo je i to možda nedelju dana, a onda nas je policija zaustavila i rekla da moramo da budemo u kućama. Od tad su zabranjeni izlasci, osim onih koji baš moraju. Išlo se do marketa i apoteke uz potvrdu da se sme izaći iz kuće. I evo već mesec, možda i više smo u kući.
Kako to da nisi poput ostalih saigračica otišla u svoju zemlju?
- Htela sam da krenem za Srbiju pre nekih dvadesetak dana, ali su zatvorili aerodrome i odlučila sam defintivno da ostanem ovde. Čula sam se sa selektorkom i ona mi je rekla da je bolje da ostanem da ne bih usput pokupila virus.
Da li te tad uhvatila panika?
- Iskreno, nisam paničila ni jednog trenutka, ali mi tad nije bilo svejedno. Sad, ovih dana, opet sme da se izlazi, mislim da se malo smanjio broj umrlih i zaraženih.
Kako izdržavaš sve to vreme u kući?
- U danima kad je bio zabranjen izlazak imali smo online treninge u tri. Kad to odradimo, gledamo filmove, serije, igramo društvene igre... I tako.
A vesti?
- Uopšte ih ne gledam od kad je sve počelo, eventualno kad njihov predsednik priča poslušam, da znam šta je i kako je. Izbegavam i novine, nekako ne mogu da razmišljam o tome. Lakše mi je ovako. Hvala bogu nisam sama.
Kako ti izgleda ponašanje Italijana, koji su, kako svi kažu, olako shvatili opasnost virusa?
- Što se tiče ljudi, mislim da konkretno ovde previše paniče. Ne možete da verujete, to je tuča po marketima za mleko, za hleb. Kupuju u nenormalnim količinama, kao da će da zatvore sve markete zauvek. A tom panikom samo naprave još gore.