NE ZABORAVITE PRVE NA UDARU: Kako ćemo se ponašati prema njima nakon pandemije?
Kad sve prođe, hoćemo li na lekare, apotekare, pekare, radnike u supermarketima, čistače i perače ulica i sve one koji nemaju privilegiju da se zaštite - gledati drugačijim očima? Sa drugačijim osećanjem? Trebalo bi!
Veliki italijanski pisac Kurcio Malaparte napisao je rečenicu koja se odnosila na kraj Drugog svetskog rata u Italiji: "Borba protiv smrti je uzvišena. Borba za život lišena je svakog morala."
Mi danas živimo ovu misao, okruženi umiranjem ljudi u celom svetu. Lako je shvatiti da je bitka za namirnice grabež, gde će bogatiji biti povlašćeni. Pražnjenje rafova i skladištenje robe u kući spada u onu vrstu borbe za život koja gazi svaki moral u želji da se preživi po svaku cenu. Možda je to čoveku urođeno. S druge strane, svedoci smo da u borbi protiv smrti nekoliko grupa ljudi zbog svoje profesije izrastaju u heroje ovog doba.
LEKARI KAO PRVA LINIJA ODBRANE
Koliko do juče svako od nas imao je šta da kaže na račun lekarskog staleža. Neko je imao bolja, neko gora iskustva. Decenijama unazad znala su se nepisana pravila da se kod njih ne odlazi bez kafe i slatkiša, kao osnovnih poklona. Sintagme "beli mantili" i "plave koverte" odnosile su se na davanje gotovog novca za bolji tretman u lečenju. Nije to važilo samo za lekare već i za službenike mnogih državnih institucija. Nikome od nas to nije strano, a opravdanja uvek postoje. Koliko li smo puta čuli da je to red, da lekari i medicinsko osoblje imaju niske zarade - a leče ljude, da je davanje novca simbolično i da ljudi ne pitaju šta košta kad je zdravlje u pitanju. Ima tu istine, jer da nije tako, ne bismo donedavno gledali kako iskusne medicinske sestre i braća odlaze na privremeni rad u razvijenije zemlje Evrope.
Ali pojavom pandemije korona virusa taj privilegovani lekarski stalež pokazao se kao prva linija odbrane. Dužnost i obaveza im je bila da prvi udahnu tuđi virus, da zbrinu, dijagnostikuju i leče. Da gledaju patnje koje drugi građani nisu morali da vide. Mnogi lekari širom sveta, pa i kod nas, zarazili su se na svom radnom mestu, dovoljno svesni da se izoluju kako ne bi zarazili pacijente. Svakodnevna i bespoštedna bitka za ljudske živote donela im je večernje aplauze jer smo svi svesni koliko im je zdravlje ugroženo, koliko ginu za druge, rade bez prekida i narušavaju sopstveni imunitet. Rastom pandemije niko od lekara nije pošteđen kontaktom s obolelima. I niko ne bi voleo da im je u koži.
ĆUTE I RADE
Šta reći o onima koji rade u supermarketima i prodavnicama hrane... Pa ta žena za kasom, iako sa maskom i rukavicama, ne zna ni broj onih čiju je kupljenu robu otkucala i spakovala i čiji je novac izbrojala. I nju kod kuće čekaju deca, muž, spremanje hrane i održavanje higijene, a umorna je, preumorna. Nema beneficiju da ima slobodne dane, već svako jutro odlazi na posao ne znajući šta je čeka. Jednostavno - mora. I da kaže svakome: "Dobar dan". I ona je, sa svojim kolegama i koleginicama, prva linija odbrane, tako joj je zapalo. Niko nije čuo da je iko pobegao s radnog mesta u supermarketu jer - posao danas mora da se čuva.
Isti slučaj je i sa onima koji istovaruju namirnice, pakuju hranu, dopunjuju rafove, pomažu kupcima koji ne znaju gde šta stoji, odgovaraju na bezbroj "ima li" ovoga ili onoga... baš je teško. Oni ne smeju da budu nervozni, neuljudni, uplašeni. Postali su gotovo jedina lica koja viđamo svakoga dana, uživo. Ćute i rade svoj posao predano, bez roptanja, iako nikada nisu mogli ni da zamisle da će im se tako nešto dogoditi. A posle svih naših kupovina, potraga za hranom, lekovima i dezinfekcionim sredstvima, dolaze čistači i perači ulica.
Zaštićeni više ili manje, na njima je da sa ulica počiste i speru ono što smo mi i bolest ostavili iza sebe. Taj nizak socijalni sloj, svuda u svetu, pokazao se od vitalnog značaja kada je došlo stani-pani. Kapljice vode pomešane sa prljavštinom podižu u vazduh milijarde zaraznih čestica, oni idu korak po korak kroz njih... Svakog dana epidemije.
I oni koji zaprašuju, dezinfikuju, vojnici i civili. I policajci koji čuvaju, prate izolaciju, održavaju red, sreću stotine ljudi dnevno. I oni koji su na granicama svakome merili temperaturu. I apotekari, koji su dužni da izdaju lekove, daju hiljadu objašnjenja kada će doći ono čega nema. I oni koji mese hleb i peciva, večni ranoranioci.
VELIKI "MALI LJUDI"
Šta kad sve ovo prođe i kad se sve slegne? Kažu da nakon ove pandemije svet više neće biti isti. Ne znamo šta nas čeka, nagađamo, ali možda ni mi više nećemo biti isti. Hoćemo li mirnije, strpljivije, sa više razumevanja čekati u lekarskim čekaonicama? Hoćemo li shvatiti šta su lakši, a šta teži slučajevi? Da li ćemo naučiti da prepoznamo, kao ljudi i pacijenti, čije je stanje hitno, pa ga pustiti da preko reda pre nas uđe u ordinaciju? Da li ćemo prozivati medicinske sestre, pretiti lekarima i zaboraviti strašno vreme kada su se borili za svaki ljudski život u nenormalnim okolnostima? Ili ćemo, konačno, shvatiti veličinu lekarske profesije i poštovanje koje zaslužuju? Hoćemo li ljudskijim očima gledati naše prodavačice i kasirke u supermarketima, zamišljati njihov život koji ne može da bude sjajan i pored svih želja? Možda je ovo zlo vreme trenutak da budemo manje nervozni u redovima, ne izdiremo se na njih i ne zakeramo na sitnicama. Svi oni "mali ljudi", koje ne primećujemo dok život teče normalno, postali su veliki, diskretni heroji kataklizme. Ne smemo ih zaboraviti. Čekamo da se život vrati u normalu, ali nemoguće je da nakon svega što nam se dešava bar nešto ne promenimo u odnosu prema onima koji su stoički podneli teret pandemije. Trebaće nam više ljudskosti, saosećanja, razumevanja i - praštanja. Ako uspemo, ova golgota nije bila uzaludna.
Bespoštedna bitka za ljudske živote donela je lekarima večernje aplauze jer smo svi svesni koliko im je zdravlje ugroženo, koliko ginu za druge, rade bez prekida i narušavaju sopstveni imunitet. Hoćemo li mirnije, strpljivije, sa više razumevanja čekati u lekarskim čekaonicama? Hoćemo li shvatiti šta su lakši, a šta teži slučajevi? Ta žena za kasom, iako sa maskom i rukavicama, ne zna ni broj onih čiju je kupljenu robu otkucala i spakovala i čiji je novac izbrojala. I nju kod kuće čekaju deca, muž, spremanje hrane i održavanje higijene u domu, a umorna je i preumorna Hoćemo li ljudskijim očima gledati naše prodavačice i kasirke u supermarketima? Možda je ovo zlo vreme trenutak da budemo manje nervozni u redovima, ne izdiremo se na njih i ne zakeramo na sitnicama Oni koji peru i čiste ulice, zaprašuju, dezinfikuju, čuvaju, održavaju red, na granicama mere temperaturu, mese hleb i peciva... Svi oni "mali ljudi" koje ne primećujemo dok život teče normalno postali su veliki, diskretni heroji kataklizme
(Ljiljana Jorgovanović, Foto Profimedia)