U Bosni i Hercegovini su na trenutak stala politička prepucavanja. Pandemija kao da je sve potisnula u drugi plan. Nadomak Srebrenice jedan srpski majstor gradi džamiju i nada se da će ova zaraza opametiti narod.
Tridesetak kilometara od Srebrenice na levoj obali jezera Perućac ugnezdilo se bošnjačko selo Klotjevac. Pre rata brojalo je oko 70 kuća. Mnogo ljudi odatle je izginulo u ratu, a ostali su se rasuli od Švedske do Australije. U selu danas stalno živi samo pet porodica.
Na ulazu u selo iz betonske gromade iz koje teku četiri, kao ruka debela, mlaza vode, hladne leti i zimi, vešte ruke majstora postavljaju zelenomodri mermer. Doneli su ga ovde sa obala Neretve iz Konjica. Omaleni vižljasti majstor, kaže da se zove Mirko, ne haje za virus.
„Nema njega ovde. Ovde je sve čisto. Najpre ljudi, pa priroda, ova voda je pravo bogatstvo. Ovde uspevaju i limun i smokva, takva je klima i ne verujem da korone ima. Retko ko i dolazi da bi je doneo“, kaže kroz smeh.
Lepo je vreme pa Mirko žuri da što više uradi. Ima još dosta posla i oko džamije – pokazuje nam pedesetak metara udaljenu bogomolju.
„Tu ima još jedna manja obredna česma i još neki detalji“, kaže Mirko.
Mirko je samouki umetnik iz Srebrenice. Radi sa drvetom i kamenom. Na Neretvi je godinama uređivao odmorišta raftera, gradio fontane, vodoskoke i kamine. U Berlinu restaurirao kamene skulpture na starim fasadama. U Švedskoj zidao krušne peći. U Francuskoj eksperimentisao sa keramikom. Slika i rezbari u drvetu, pravi razne suvenire, za pravoslavne manastire, ali i za Memorijalni centar Potočari u Srebrenici
Otkud on ovde u bošnjačkom selu, pitam, i kako to da radi oko džamije.
„Ljudima se svidelo to što ja radim. Zvali me da radim i to je sve.“
„Mene politika ne interesuje. Ljude delim samo na dobre i loše, tako sam odgojen. Sa onim što ovim rukama zaradim, mogu da preživim. Pomaže mi jedan sin jer ni za njega nema posla. Drugi je na Malti – otišao trbuhom za kruhom. Suprugu u ratu ubio snajper, nas trojica sami živimo.“, priča dalje.
„I ovi ljudi ovde su izgubili svoje najmilije. Rat nikom dobrog nije doneo“, kaže ovaj majstor.
Od pojave virusa politička nadmudrivanja nisu prva tema u medijima, ali ni u razgovorima običnih ljudi. Čini se da je zajednički problem, barem privremeno, ako ne pomirio, onda barem primirio, one što gotovo trideset godina opstaju na kormilu vlasti zahvaljujući tenzijama koje u narodu stvaraju.
„Šta je sad Ivane? Šta je sad Safete? Šta je sad Marko? Pita li vas korona koje ste vere?“ Ovo je samo jedna od brojnih poruka slične sadržine, koje se ovih dana u Bosni i Hercegovini pojavljuju na društvenim mrežama.
Mirko se nada da će virus opametiti ljude: „Političari nas godinama zavade da bi oni dobro živeli. Valjda će posle ove korone narod doći do pameti i uvideti da smo svi isti i da moramo živeti zajedno. Ona ne razlikuje ko je od nas dvojice Mirko, a ko Mirsad“, kaže, i pokazuje na Mirsada Bečića kojeg u Klotjevcu zovu Mire.
Mirsad je jedan od povratnika i član je građevinskog odbora za gradnju džamije i pratećih objekata kojeg su odabrali meštani Klotjevca i njihovi prijatelji širom sveta. Oko 500 ljudi je doniralo novac da se to izgradi, jer je u ratu bilo sve sravnjeno sa zemljom.
„Mi smo prezadovoljni ovim kako nam Mirko radi“, kaže Mirsad i nastavlja: „To što je on Srbin, a ja Bošnjak, nije nam uopšte bitno. Bitno je da radimo, sarađujemo i kao ljudi se poštujemo. Bio je rat. Ne može se i ne sme zaboraviti šta se desilo. Jer, ako zaboravimo zlo će se desiti opet.“
„Svi mi obični ljudi smo na gubitku. U ratu su samo pojedinci profitirali, oni koji nam i danas kroje kapu. Mi živeti i raditi jedni sa drugim’ moramo, i što to pre narod shvati i prihvati, svima će nam biti bolje“, priča Mirsad.
Kurir.rs/DW