Dr Miroslav Radman, poznati biolog i član hrvatske, francuske, evropske i svetske akademije nauke i umetnosti, govori o pandemiji koronavirusa, odgovoru nauke na nju, kako se vlade bogatih i siromašnih država brinu za svoje građane.
Na razgovor nije pristao iz prve, nego tek kada smo mu postavili prvo pitanje: Da li je i nauka u borbi protiv koronavirusa, uprkos silnom tehnološkom i svakom drugom napretku čovečanstva, pokazala sada svu svoju nemoć?
– Nemojmo pretjerivati: ne svu svoju nemoć, ima je još! Postoji jaka negativna korelacija između ekonomske, naučne, tehnološke razvijenosti zemalja i zdravstvenog i ekonomskog učinka koronavirusa, da tu nešto bode oči.
Ono čemu se trenutno teži jeste što veći broj testiranja na prisutnost virusa, veći broj mesta u bolnicama, opremljenost bolnica..., sve to što imaju Švajcarska, Amerika, Nemačka, Engleska ili Francuska, puno više nego mi, ali im je stanje gore nego u Africi.
Možda je problem banalan: naprosto korelacija sa gustoćom avionskih letova, brojem starih ljudi i slično.
Kako to da se, za sada, nazadnost i siromaštvo nose bolje s problemom koronavirusa? Mene to kopka, jer znači da nešto u kulturi ne valja i da investirati i dalje u neuspeh nema smisla. Možda ovo ukazuje na banalnost kako tehnologije ne razmišljaju, već da treba zdravorazumski razmišljati kako upotrebiti tehnologije.
Sve mi se ovo čini kao da je brod naše civilizacije krenuo iz luke a ne zna se gde je krenuo: tržište, ne kapetan (jer ga izgleda nema!), usput će odlučivati jesmo li na dobrom putu!
Kada u svetu glasamo, glasamo za cirkuse i cirkuzante, a ne za projekte i odgovorne i kompetentne kapetane. Ne znamo ni šta su nam prioriteti jer niko to pitanje ne postavlja ozbiljno, pa dođemo u situaciju da imamo razvijenu nauku i tehnologiju koje su nam velikim delom beskorisne, osim što se ipak prodaju kao gadžeti/igrice i tako prave pare (a to je dovoljno).
Mene kopka i to što vlada mentalitet “rat protiv bolesti”, a ne borba za zdravlje. Ne želim nikome da solim pamet, iako će tako zvučati, nego da odgonetnem o čemu se radi, zašto nismo srećniji u relativnom izobilju.
Mislim da smo pustili da tržište i tehnologije misle umesto nas, što one nikako ne mogu, jer nemaju ni mozga ni duše, ni razuma ni etike. To ionako više nije u modi. Mi smo ti koji moraju misliti svojom glavom i odlučiti kako upotrebiti tehnologije.
Tržište je baš briga za nas jer je to bazično haotični proces koji brzo evoluira. Jesmo li stvarno odlučili da haotični procesi, na koje ne možemo uticati, određuju naš i život naših unuka?! O tome se radi.
Radi se o tome da smo slobodno, demokratski, praktično delegirali (outsource, na engleskom) svoju sudbinu često nekompetentnim cirkuzantima (pogotovo je tako u “razvijenim” zemljama). A politička korektnost zahteva da usto budemo “pozitivni” i zadovoljni.
Tu nam je situacija s koronavirusom stavila prst u oko. Već tri decenije nisu ni veliki kapital (sve do Bila Gejtsa), ni države ulagale u dijagnostiku i vakcinaciju, jer tu nema velikih finansijskih dobiti kao s terapijom. Ne čudim se etici i motivaciji kapitala, ali čudim se evropskim vladama koje su abdicirale pred bankama i kapitalom koji su im za sve dužni.
Kada ste već spomenuli Švajcarsku ili Ameriku, tamo je najbolje zdravstvo isključivo bilo rezervisano za najbogatije. Koliko se taj pristup pokazao pogrešnim sada kada bolest ne bira, a leka još nema?
– Pare i život? Izgleda da smo jedino pred smrću jednaki. Prisetimo se jednog podatka od pre 30-ak godina: po njemu, siromašna Kuba, izolovana od sveta, imala je bitno duži životni prosek svojih ljudi od bogate Amerike.
Dodaću još jedan podatak: u zadnjih pola veka, izračunao sam da je u svetu otprilike par hiljada milijardi dolara bilo (plemenito) investirano u biomedicinska istraživanja u svrhu sprečavanja i lečenja bolesti vezanih uz starenje (razne forme raka, kardiovaskularne i ostale degenerativne bolesti, poput neurodegenerativnih i dijabetesa). Na tome su radili milioni lekara, naučnika i tehničara.
Osim hirurrških tehnologija, rezultat je beznačajan, ni jedna značajnija bolest od nekoliko stotina bolesti koje prouzrokuju 90 odsto smrtnosti u razvijenim zemljama nisu ni danas izlečive. Hoćemo li i nakon pola veka ići dalje u smeru razvijanja tehnologija koji se pokazao besplodnim?
Kako to da se vrlo retki usuđuju da dijagnostikuju zdravstveno stanje medicine i biomedicinskih istraživanja? Ili, kako to da meni sada, dok razgovaram s vama, pada na pamet samocenzura “pazi šta govoriš, Radmane, jer nećeš dobiti ni paru za svoje projekte, pa makar bili najbolji na svetu”.
Demokratija i korporatizam. To me nervira. Ako sam već nevoljno pristao da nastupim javno, onda je minimum moje lične etike da budem iskren, pa makar se prevario, da bih sačuvao svoje dostojanstvo.
Došla su vremena kada se pristojnost i strpljivost kose s etikom, jer već gori pod nogama, kao sada s koronavirusom, pa štagod bila istina u vezi s njim. Istu dilemu ima lekar pri neugodnoj dijagnozi, npr. gangrene, kod bolesnika. Da bude pristojan i čoveku kaže “ma, nije to ništa, gledajte svetliju stranu života” ili da mu kaže istinu?! Mi već ulazimo u samocenzuru, evo ja, koji sebe smatram slobodnim čovekom.
Bojim se da sve ovo miriše na rađanje tzv. eusocijalnog društva, kao što su društva mrava i pčela, koja su izvrsno opisali Džordž Orvel i Olsud Haksli. Trampiti slobodu za sigurnost.
Vaša je deviza da će u ratu protiv koronavirusa glavno oružje biti zdrav razum, a ne tehnologija. Na koji njegov deo ste mislili i kod koga?
– Zdrav razum kaže da kod COVID-a nema ni jedne kliničke novosti. Opisaću površno kako to izgleda, iako nisam lekar, nego samo biolog. Radi se, naime, o tome da virus ili bakterija napadne naš imuni sistem i nastaje pravo bojno polje. Naš imuni sistem ubija ili bakteriju ili sopstvene ćelije koje proizvode virus.
U slučaju virusne infekcije treba ubiti sopstvene ćelije koje su nakon početne infekcije postale fabrike virusa. U toj borbi nastaje upala, na tom bojnom polju na kome su imunitet i virus, nastaje krš i lom, kao na svakome ratištu. Na tom biološkom ratištu ostaju veliki ožiljci koji se zovu “fibroza”.
U slučaju COVID-a ožiljci, zbog nagomilavanja oštećenih proteina i lešeba od mrtvih ćelija – nekroze, su u plućima, što dovodi do gubitka funkcije pluća: zamena kisoenika i ugljendioksida jako oslabi i nastaje gušenje.
Postavlja se pitanje hoćemo li se boriti protiv virusa ili protiv njegovih posledica od kojih se zapravo umire. Slično je bilo i s bakterijskom tuberkulozom i čitavim nizom virusa. Da se nije testiralo i dalo ime, pa ovo ne bismo za sada ni primetili.
U Francuskoj je 2010. godine onaj svinjski grip, koji sam i sam preboleo, uzeo između 17 i 20 hiljada života starica i staraca, uglavnom na toplom jugu zemlje, gde su mnogobrojni u miru fino živeli. Pretpostavljam da i vi i drugi o tome slabo znate, pa i u Francuskoj se diglo samo nekoliko glasova.
Dakle, naš je problem starenje, a COVID-19 je njegov za sada mali detalj. Ima nas starih danas puno više nego pre 100 godina. Tada je imati 70 ili 80 godina bio luksuz, što znači da kao deca nisu umrli od raznih infektivnih bolesti, pogotovo od tuberkuloze, nego su doživeli starost da mogu “fino” izdahnuti s nekim rakom ili moždanim udarom.
Posredi je zapravo slabljenje organizma, degeneracija životnih funkcija, zbog čega se pojavljuju bolesti, i infektivne i neinfektivne.
Ali koronavirus, prema svim dostupnim podacima, nije isključivo rezervisan za staru populaciju, nego napada i mlađe, ljude u naponu snage, pa čak i decu?
– Koronavirus daje pravi primer infektivne bolesti vezane uz starenje: mladi se lakše zaraze od starih, ali nemaju težih posledica, dok se stari teže zaraze, ali su posledice često fatalne.
Šta je, po vašemu mišljenju, onda rešenje?
– Znači, ja bih odmah investirao u dobru ishranu, dobro spavanje, jačanje sosptvenog imunog sistema. Osim toga, valjalo bi razmisliti kako opasne bakterije i viruse “pripitomiti”, umesto stalno biti u nekom ratu s njima. Naš organizam je biološki pripitomio brojne bakterije i viruse, herpes simplex, na primer. Mene ne zanima bolest, mene zanima zdravlje, i kao istraživača, i kao praktičnog čoveka.
Možda previše filozofiram pa rizikujem da ispadnem glup, ali o tome se i radi: ovo jeste kriza kulture razuma, pameti, mudrosti i dostojanstva. Previše toga smo mi i naše vlade prepustili tržištu i investirali u zabavu i gluposti, pa imamo i rezultat. Menadžeri su preuzeli kontrolu umesto naučnika i prodaju nam vrlo često “bozu”.
Još gore, naučnici se masovno pretvaraju u menadžere, često dobre menadžere, ali loše naučnike, jer će tako puno lakše dobiti novac za svoje “projekte”. Kroz mizerne plate mladih naučnika i lekara, društvo se jasno izrazilo: važnija nam je zabava nego znanje. E, pa neka vas sada zabava spasi od koronavirusa!
Sposobne i talentovane lekare i naučnike društvo bi trebalo da vakciniše protiv korupcije jako dobrim platama. Neka vrsta preventivne korupcije... Smem se još našaliti, zar ne?
Kurir.rs/Spektar/Slobodna Dalmacija