Lazarice – najava velikog praznika i molitva proleću za plodnost i napredak!
Smatra se da je tog dana Isus Hrist vaskrsao Lazara iz groba, koji je već četiri dana bio mrtav. Na ovaj dan, običaj je da se oko struka nose grančice vrbe, a deca nose i zvončiće oko vrata, što simbolično predstavlja pozdrav Hristu, koji je ulazio u Jerusalim.
Narodni običaji i verovanja
Na Vrbicu se uvek držala litija izvan hrama, tj. u Subotu Lazarevu posle podne. Svedočanstava o Vrbici imamo već krajem IV veka, od Silvije Akvitanke, koja je opisala bogosluženje Jerusalimske crkve toga vremena. U litiji su učestvovali, kao i danas, odrasli i deca noseći u rukama grančice maslina i palmi.
U krajevima gde nema maslina i palmi nose se graničice vrbe. Zato se ova litija i naziva Vrbicom. Grančice vrba osvećuju se posebnom molitvom i kropljenjem osvećenom vodom na Cveti, na jutrenju, i dele se vernima, koji ih čuvaju tokom godine za slavskom ikonom.
U danima Cvetne nedelje bio je običaj da se narod kiti vrbom i koprivom. Lazareva subota se vezuje i za srpskog kneza Lazara koji je mučenički postradao na Kosovu 1389. godine. Veruje se da su tom prilikom dve Lazareve sestre kukale za bratom i da su se pretvorile u kukavice.
Mašta našega naroda je – koliko zbog žalosti za izgubljenim Kosovom toliko i zbog zajedničkog imena Lazar, i za biblijsku ličnost i za ličnost iz naše istorije – vezala i identifikovala ova dva motiva, ali je biblijski motiv izvoran: nije u pitanju samo Lazar, nego i njegove dve sestre koje su za bratom plakale, Marta i Marija, kaže Crkveno Predanje (Jn 12).
Primarno utemeljenje i značenje Lazareve subote jeste uspomena na Hristovog prijatelja Lazara koji je bio umro pa ga je Hristos na ovaj dan ponovo oživeo, tj. vaskrsao, što znači vratio u ovaj nepreobraženi svet fizičko-hemijske stvarnosti, da bi nastavio da živi, a onda opet da umre prirodnom smrću.
Šta su Lazarice i koliko su opasne njihove moći
Lazarice su ženska povorka. Broj učesnica je često varirao – u nekim krajevima su išle po dve, tri, a negde i u grupama od po 10 i više. Skupinu su najčešće sačinjavale devojke stasale za udaju.
Za njih je učešće u lazaricama bila neka vrsta inicijacije. To je bila prilika da se prikažu selu kao odrasle i spremne za stupanje u brak. Običaj je bio da, ako se devojka ne uda, treba bar tri puta da učestvuje u lazaricama. Ukoliko to ne učini, verovalo se da će je sustići neka nesreća.
Lazarice su imale podeljene uloge. Glavne su bile lazar i lazarica. Lazar je bila devojka obučena u muško odelo i naoružana štapom, mačem ili jataganom. Na glavi je imala klapak ukrašen cvećem i perjem. Lazarica je nosila svečanu žensku odeću, a glavu je prekrivala belom maramom ili tankim velom, tako da joj se lice nije videlo. Ostale učesnice su, takođe, bile svečano obučene, a uz povorku je često išao i vođa, koji je branio devojke od nasrtljivih mladića. Za svoj nastup lazarice su se uvek dugo i brižljivo spremale. Nekada se te pripreme trajale i po nekoliko nedelja. Povorka se kretala na dan praznika u ranu zoru. Išlo se od kuće do kuće. Pred svakom kućom lazar i lazarica izvodili su poseban ples, a ostale učesnice su ih pratile pesmom kojom su izražavale želje za sreću i napredak kuće i ukućana.
Kada bi lazarice obavile svoj posao, ukućani bi ih darivali hranom, najčešće jajima. Lazarice su, dakle, magijskim putem donosile sreću irasterivale zle sile. Mnogi su verovali da učesnice u povorci u tom trenutku poseduju neku posebnu moć. To se odnosilo i na njihovu opremu, pa su ukućani često zahtevali da dobiju neki deo njihove garderobe.
Po opštem mišljenju, moć kojom su raspolagale učesnice povorke mogla je biti opasna. Zato se i sa lazaricama postupalo oprezno. Nisu ih smeli dočekati praznog stomaka, nisu ih puštali u kuću, niti im dozvoljavali da pevaju pod kućnim krovom.
Ukoliko bi se dogodilo da im ukućani uskrate darove, lazarice su mogle posebnom pesmom da “raspoju” odnosno ponište sve izrečene želje. Tada negostoljubive ukućane ne bi čekalo ništa dobro.
(Kurir.rs)
POGLEDAJTE BONUS VIDEO: