Odrastao je bukvalno po košarkaškim halama. Od malih nogu na treninzima je redovno pratio oca Nedeljka, a među igračima koje je u njegovom društvu mogao da gleda bio je i legendarni Toni Parker, koji je u to vreme bio na početku svoje blistave karijere.
Ovo je treća sezona kako Luka Ašćerić nosi dres Mega Bemaxa od dolaska u klub pred Superligu 2018. godine, a njegov talenat nije promakao selektoru Igoru Kokoškovu, pa se tako našao na spisku reprezentacije Srbije za prve FIBA prozore u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo. Nije dobio priliku da debituje, ali…
– Moram da priznam da je sve to bilo dosta neočekivano, nakon povrede Ognjena Dobrića. Pozvali su me naknadno, ali bez obzira na sve to bila mi je velika čast. Zaista fantastično iskustvo, biti sa tom grupom momaka, videti jedan drugačiji sistem rada i mogu da kažem da je u svakom smislu to bio doprinos mom daljem igračkom razvoju. Nisam zaigrao u dresu sa državnim grbom, ali strpljivo ću čekati šansu i svojim igrama se potruditi da ponovo zaslužim poziv.
A put do prilike da reprezentuje svoju zemlju bio je prilično interesantan:
– Već sa tri, četiri godine sam se upoznao sa košarkom, jer sam svakodnevno išao sa tatom na treninge. Dođem u halu, tata me ostavi na stolici i dva sata se nisam pomerao. Mirno sam sedeo i samo gledao. Bio sam veoma poslušan, pažljivo sam pratio šta su radili i onda sam kod kuće sve to imitirao. Zato i ne čudi što sam zavoleo košarku i veoma rano počeo da treniram.
Zanimjiva anegdota vezana je za dane Lukinog najranijeg detinjstva:
– Moj otac je igrao u Parizu, saigrač mu je bio Toni Parker. Mislim da mu je to bila prva profesionalna sezona. Bili su čak i cimeri. Kao mali sam ga upoznao i kasnije kada sam gledao šta je sve postigao u košarci bilo mi je nekako drago. Lep je osećaj, pogotovo što je moj otac bio relativno blizak sa njim. I danas se povremeno čuju i znam da imaju međusobno veliko poštovanje.
Luka Ašćerić rođen je u Sent Peltenu u Austriji a detinjstvo je proveo u Francuskoj. Košarku je počeo da trenira u Le Manu sa samo šest godina, a kratko se oprobao i u plivanju:
– Sjajan sport, omogućava vam razvoj celog tela, ali… Nije mi se sviđao takmčarski, jer to je jedna linija, tamo i nazad, i to je sve. Ekipni sportovi sa loptom su za mene mnogo atraktivniji i zabavniji, tako da je izbor bio lak.
Porodično su se selili kako je Lukin otac Nedeljko menjao klubove, pa su iz Pariza išli u Le Man, Tulon, Viši, Burg, pa ponovo u Austriju. Zanimljivo je da je Luka Ašćerić bio i član austrijske Arkadije, kluba u kome je svojevremeno igrao i Nemanja Bjelica pre dolaska u Zvezdu:
– Arkadija je poznata po tome da dovodi mlađe i talentovane igrače. Godinu dana pre mog dolaska u klubu je već bio Jakob Peltl, koga je kasnije draftaovao Toronto, a sad igra u San Antoniju. Imao sam solidnu sezonu tamo, na mene su gledali kao na prospekt za budućnost. Ali, tamo sam proveo samo godinu dana. Mislio sam da je bolje da zbog mog daljeg košarkaškog razvoja, ali i fakulteta i obrazovanja odem u Francusku i prihvatim poziv Lila.
Ašćerić je upisao Mašinski fakultet, uspešno završio dve godine studija, ali je status na fakultetu bio primoran da zamrzne usled nove selidbe:
– Otac mi je usadio odgovornost prema obrazovanju. Uvek je govorio da je škola na prvom mestu i to sam tako prihvatio. Kako sazrevam, sve više shvatam ispravnost tih njegovih saveta – kaže Luka koji je francusku školu završio u Beču, a osim maternjeg jezika govori francuski, nemački i engleski.
Dolazak u Megu 2018. godine iz Tulona za Luku je bio značajan korak napred:
– Stigao sam iz kluba koji je ispadao iz lige, gde nisam imao minutažu. U Megi su me odlično prihvatli, pružili šansu i od starta je za mene sve bilo na visokom nivou što je i presudilo da potpišem višegodišnji ugovor. Zanimljivo je da pre tog dolaska nisam živeo u Srbiji, nisam poznavao mentalitet, ali mogu da kažem da do sada u svojoj karijeri, a promenio sam mnogo klubova, još nisam bio u ovako pozitivnoj sredini. U Megi vam je svaki dan zabava. Ovde sam spoznao šta u pravom smislu reči znači timski duh. Mnogo je drugačije nego u drugim timovima po Evropi i to je nešto što je lepo i drugačije. Ovakvog druženja verujte mi nema toliko u drugim zemljama – ističe Ašćerić i dodaje:
– Ova sezona je bila znatno teža nego prethodna. Bili smo mnogo mladi, na početku smo izgubili neke utakmice koje su bile egal i koje je trebalo da dobijemo. Kroz glavu mi odmah prolaze dueli sa Cibonom i Primorskom kod kuće, kao i sa Cedevita Olimpijom i Zadrom u gostima koje smo morali da dobijemo. Upravo je to bila razlika u odnosu na prethodnu sezonu, gde smo te egal utamice dobijali i to nam je davalo elan, veću sigurnost i bolji rezultat na kraju.
Vođen filozofijom da košarci pruži sve što može, a da mu ona samo deo toga vrati, Ašćerić ne razmišlja previše o budućnosti i ne opterećuje se ciljevima.
– Otac mi je oduvek bio košarkaški uzor. Želeo sam da usvajam njegove navike, jer je on bio mnogo disciplinovan. Dosta toga sam pokupio od njega, a zanimljivo je da je na vrhuncu svoje igračke karijere imao svega pet posto masti u organizmu. Bio je veoma posvećen, strogo je vodio računa o ishrani, bio je baš fanatik. On je bio seosko dete i sve što je postigao to je uradio isključivo sopstvenim radom i odricanjem. Uvek sam se ugledao na to.
Ašćerić je trenutno u Bačkoj Palanci:
– Došao sam kod bake, imam dvorište i to je olakšavajuća okolnost. Takođe, tu mi je i brat od tetke, policajac koji radi u graničnoj službi i prilično je fizički spreman pa imam partnera za trening. Održavam formu koliko je to moguće uz program koji sam odbio od našeg kondicionog trenera Marka Sekulića, tako da sam se dobro organizovao u datim okolnostima. Iskreno se nadam da će sve ovo uskoro proći. U kontaktu sam sa prijateljima iz Austrije i Francuske, situacija tamo je veoma ozbiljna i zabrinjavajuća. Neophodno je da svi budemo strpljivi – zaključio je Ašćerić.
Kurir sport / Mega Bemax