U istoriji svakog naroda postojali su teški trenuci koji su dovodili u pitanje sam njegov opstanak. Međutim, često se dešavalo da se pojedinci, iako usamljeni u svom naumu, suprotstavljaju toj zloj sudbini koja je zadesila narod.
Taj individualni otpor je često zaprepašćivao dušmana zbog same prirode otpora, koju karakteriše usamljenost, odlučnost, prkos i hrabrost. U danima srpskog egzodusa sa njegove kolevke Kosova i Metohije, jedan čovek se odvažio da ne prihvati tu zlu sudbinu i da se toj istoj sudbini svom snagom suprotstavi.
Taj čovek je Miloš Ćirković, zaboravljeni heroj iz Belog Polja koji na najbolji način predstavlja onaj čuveni srpski inat. U junu 1999. godine, počelo je povlačenje naše vojske i policije sa Kosova i Metohije. Sa njima je bežao i goloruki srpski narod koji je po ko zna koji put bio meta arnautskog terora. Tih dana su većina gradova na Kosovu i Metohiji bili ispražnjeni od Srba. Ova tragična dešavanja nisu zaobišla ni grad Peć. Srbi počinju da napuštaju sela Sigu, Brestovik, Pećku Banju, Ljevoš, a naposletku napuštaju i sam grad. 2 km jugozapadno od Peći nalazi se Belo Polje.
Belo Polje je bilo naseljeno većinski srpskim stanovništvom. Baš iz tog razloga oni postaju meta Arnauta. Dosta Srba je bilo ubijeno tih dana u Peći i okolini kao i u Belom Polju. Mitropolit Amfilohije je uz episkopa Artemija, blaženopočivšeg patrijarha Pavla i episkopa Atanasija Jeftića tih dana obilazio Srbe širom Kosova i Metohije. Često su ugroženi bili primani na konak u manastirima koji su bili pod zaštitom stranih snaga (dobar deo manastira nije ni bio pod zaštitom i kao posledica toga je da su isti pretvoreni u gomilu kamenja).
Obilazeći ono malo Srba koji su ostali u pećkom kraju, mitropolit Amfilohije doznaje od Italijana da je u Belom Polju, već potpuno napuštenom selu, ostao jedan čovek i to u uniformi i naoružan. Taj čovek se zvao Miloš Ćirković. Tada je imao 38 godina i pre rata je bio šumar, a u ratu vodič srpskih specijalaca koji je u svojoj jedinici bio zlata vredan jer je poznavao svaki krš i grm upećkom kraju. Amfilohije odlučuje da pošalje sveštenika Radomira Nikčevića da vidi ko je taj čovek i da ga nagovori da pređe u Patrijaršiju na sigurno.
Otac Radomir zatiče Miloša naoružanog i u vojničkoj uniformi. Iako ga je nagovorao da se izvuče iz Belog Polja, otac Radomir je shvatio da pred njim stoji jedini preostali srpski vojnik na Kosovu i Metohiji koji je bio pun nacionalnog ponosa i prkosa, a kada ga je poslednji put zamolio da pođe za njim put Patrijaršije dobio je gotovo preteći odgovor: „Ti ćuti, da te ne ubijem! Sram vas bilo, svi ste vi izdali!… Idite, ja ostajem!..“
Otac Radomir je pri povratku u Patrijaršiju, pošto nije uspeo da izvrši poveren mu zadatak, ispričao Amfilohiju sledeće: „Sva mu je kuća izrešetana. On, zabarikadiran u mrtvom betonskom uglu prizemlja sa gomilom municije unaokolo. Riješen da brani svoj kućni prag do smrti. Zahvaljuje na brizi i pozdravu, ali odlučno odbija da napusti svoj dom, odrešito prekidajući svako dalje nagovaranje… Potresen odlučnošću usamljenog ratnika, otac Radomir ga na rastanku blagosilja na posljednji podvig rečima: „Dobar si dio izabrao, Miloše srca obilićevskoga! Bog te blagoslovio na dobar podvig, Miloše Ćirkoviću!…
Idućih nekoliko dana otac Miljko i Rade Pavlović su Milošu svaki dan donosili hranu. Svaki put su videli sve više ispaljenih čaura i sve više mrtvih Arnauta pred njegovom kućom. Danonoćno su Arnauti jurišali na Miloša, ali svaki put su izvlačili deblji kraj. Miloš im je svaki put priređivao iznenađenje jer stalno je menjao položaje po napuštenom selu. Jedne noći su mu se dvojica Šiptara privukla do njegovog kreveta na kojem je spavao, ali uspeo je da se odbrani. Jednog je ubio, a drugi je pobegao. Od tada je slabo spavao. Međutim, osmog dana otac Miljko i otac Rade dolaze u Belo Polje da donesu hranu Milošu. Od Miloša ni traga ni glasa. Njegova kuća je spaljena, a ispred kuće izbrojano je 12 arnautskih leševa. Pred seoskom školom, nađena su dva izgorela blindirana vozila.
Posada u njima je takođe izgorela. U njegovoj bombama, mecima i vatrom oštećenoj kući nađeno je svega nekoliko stvari. Ikona Sv. Alimpija Stolpnika, Miloševe krsne slave, Sveto Pismo i dosta crkvenih knjiga, neke porodične slike i guslarsku kasetu o smrti kosovskog viteza Jovana Milačića (policajac poginuo u Prekazama u Drenici). Do dana današnjeg ne zna se šta se desilo sa Milošem. Veruje se da je 20. juna 1999. godine bio ranjen, savladan i zarobljen od strane Šiptara. Mada, to je pretpostavka. Međutim, sigruno je da više nije među živima. Svoju glavu je skupo naplatio dušmanima, ubio je najmanje 18 Arnauta, a veruje se da je broj ubijenih Arnauta znatno veći.
Stvari koje su pronađene u njegovoj kući su pohranjene u Patrijaršijskom konaku, a onda je rodbina preuzela te stvari. Neki su rekli da su Miloša tih dana videli u Andrijevici u Crnoj Gori, ali se ta informacija pokazala netačnom. Njegova braća su posvedočila da su ga poslednji put videli tog dana kada su napuštali Belo Polje.
Na nagovaranje braće da uđe u autobus i pođe sa njima, Miloš obučen u vojničku uniformu i sa puškom u ruci im je samo rekao: „Vi idite, ja ostajem.“ Eto to je bila priča o jednom čoveku koji nije mogao da napusti dom i koji nije mogao da trpi ovu nepravdu (koja i danas traje u još većem obimu) koja se nadvila nad srpskim narodom. Međutim, ova priča još nije gotova jer se još ne zna sudbina ovog junaka. Bio je poslednji Obilić 20. veka, a nažalost možda je i poslednji Obilić 21. veka. Neka je večna slava Milošu Ćirkoviću i svim Srbima koji izgubiše svoje živote.
Kurir.rs/glasholmije.rs
Foto printscreen