Malicioznost i nipodaštavanje rada medicinara su neukusni, nepristojni i nevaspitani, a u krajnjem slučaju i strašno kukavički. Ovde ne sme da bude politizacije. Ovo je sada jedna vrsta biološkog rata, moramo imati minimum nacionalnog jedinstva, kaže u ekskluzivnom intervjuu za Kurir akademik Dušan Kovačević
Koronavirus je celom svetu velika opomena od prirode, kaže u ekskluzivnom intervjuu za Kurir akademik i naš najznačajniji savremeni dramski pisac Dušan Kovačević.
On ocenjuje da se ovo kroz šta trenutno prolazi čovečanstvo možda ne bi ni dogodilo da su svetske sile deo novca uloženog u oružje preusmeravale u medicinu. Jer, kako kaže, sada je očigledno da tenk ne može ništa koroni.
Na početku razgovora se samo nameće pitanje - kako provodite ovo vreme izolacije?
- Radim na nekim rukopisima za koje sam mislio da ću ih raditi kad dođu neka bolja vremena. Došla su gora, pa sad imam vremena za taj posao.
Kako gledate na pojavu koronavirusa?
- Mislim da je ovo jedna velika globalna opomena prirode čoveku. Kad ste poslednji put leteli avionom pa kad se on podigne na nekih 10.000 metara, šta vidite dole? Je l‘ vidite čoveka? Ne, ne vidimo čoveka. Vidimo planetu, mora, šume... I mi sve to uništavamo. Atlantskim okeanom plovi jedna užasna količina otpada, nalik na veliku zemlju gde već raste trava, svuda je otpad od plastike, reke su nam zagađene, 2,5 milijardi ljudi nema vodu na ovoj planeti... Sve je to preduslov za bakterije, razne viruse i bolesti.
Svet, čini se, kao da nije bio spreman za ovo što ga je zadesilo?
- Da je jedan deo silnog novca koji su zemlje godinama ulagale u naoružavanje otišao u preventivne svrhe u medicinu, danas se ovo ne bi desilo. Milijarde i bilijarde evra i dolara je čovečanstvo davalo na oružje, na sofisticirane tenkove i avione, laserske uređaje za navođenje i gađanje neprijatelja... A sad se pojavilo neko malo čudovište koje je otporno na tenk, na avion, ne može mu niko ništa... Tenk koroni ne može ništa. U hodu, naučnici celog sveta se trude da dešifruju kod tog novog virusa koji je mutirao i koji je prenet, da li, po nekim teorijama zavere, iz neke laboratorije. Ja u to čisto sumnjam jer mislim da je sve ovo odgovor planete, odnosno žuti karton koji nam je planeta dala generalno kao civilizaciji. Moraće, dakle, da se podvuče crta i da se kaže: Mi smo se spremali da ratujemo jedni protiv drugih, a zapravo smo uništavali prirodu. Formula ovog virusa, kad bismo je matematički izveli, glasila bi: pohlepa plus profit jednako korona.
Vi ste ovih dana povukli zanimljivu paralelu između bombardovanja Srbije 1999. godine i ovoga što se dešava sada.
- Mi smo tada bili tri meseca u jednoj vrsti izolacije, skrivali se - kako ko, naravno - od nevidljivih aviona i bombardera koji su nadletali Srbiju, pa su se pojavljivali samo kad su ustanovili da i nemamo neku naročitu protivvazdušnu odbranu. Ali ovaj neprijatelj, koji je sad napao naš narod, podmukliji je samo utoliko što je apsolutno nepoznat i što ne znate kako da se branite od njega. Naši zdravstveni radnici, pre svega lekari na prvoj liniji tog fronta, čine pravo čudo. Kad pogledamo koliko je ljudi u Srbiji obolelo i koliko je, nažalost, preminulo, u odnosu na zemlje koje su neuporedivo razvijenije, bogatije i moćnije u svakom pogledu, onda možemo da se duboko zahvalimo našim lekarima, medicinskim sestrama i svim radnicima koji su u zdravstvu.
Aplauzi svake večeri u osam, složićemo se, nisu dovoljna zahvalnost medicinarima?
- Aplauz je dovoljan da se simbolično iskaže zahvalnost tim ljudima, da oni čuju da mislimo na njih i da brinemo o njima... Jer onaj ko boluje ili ima bolesnog nekog bližnjeg zna kakve napore ulažu ti ljudi u zdravstvu. Imao sam informacije od nekoliko ljudi koje poznajem, a koji su u stacionarima i tim centrima, kao i od njihove rodbine, s kakvim mukama se lekari bore. U kontaktu sam s nekoliko doktora koji bukvalno rade 24 sata. Odu kući samo malo da se odmore i vraćaju se na posao. Zato svaka malicioznost i svako nipodaštavanje njihovog rada su, najblaže rečeno, neukusni, nepristojni i nevaspitani, a u krajnjem slučaju i strašno kukavički.
Je li ova situacija iznad politike, odnosno da li ovde ima mesta politizaciji?
- Ne sme da je bude. Sada bi morao da postoji minimum nacionalnog interesa. U svim kriznim situacijama, a ovo sada je jedna vrsta biološkog rata, mora da postoji minimum nacionalnog jedinstva... Da bi narod preživeo. A kad ovo prođe - daj bože da bude što pre - svako će se vratiti na svoju liniju fronta i nastaviti političku borbu. U ovom trenutku, u prvim redovima borbe za opstanak naroda nalaze se lekari, a svi oni koji ih ometaju u radu, koji im smetaju i koji im se podsmevaju su kukavice. Braćo, ako ste hrabri, obucite mantile i otiđite da volontirate.
Da li ćemo iz ove krize možda izaći kao bolji ljudi?
- Trebalo bi takvi da izađemo, jer sada vidimo šta znači sloboda. Sloboda u metaforičnom ili u bukvalnom smislu. Vidimo šta znači ono kad smo podrazumevali da smo srećni zato što je sreća svakom data u neograničenim količinama. Sad lepo vidimo da su one male stvari - a to je da možete slobodno da izađete, dišete i prošetate - zapravo velike. Male stvari smo zanemarili zarad nekih velikih ideja, trke... Najbolji primer apsurda ovog planetarnog oboljenja je činjenica da obolevaju i izuzetno bogati ljudi, koji ne mogu novcem da reše problem.
Dakle, može se reći da sada najbolje vidimo da, ipak, nije sve u novcu?
- Nije sve u materijalnom. Sloboda je ono što je najvažnije.
Kurir.rs/ Boban Karović Foto: Dado Đilas