Jedan od najvećih heroja sa Košara bio je i potporučnik Predrag Peđa Leovac. Hrabri momak iz Pljevalja, koji se nedovoljno oporavljen od prethodnog ranjavanja nagaznom minom, samonicijativno vratio u rejon karaule i hrabro položio svoj život predvodeći svoje vojnike u pokušaju da se povrati Maja glava.
Njegova herojska pogibija opisana je u knjizi Zov karaule, autora Nenada Milkića.
“Napadom sa leve strane od karaule „Morine“ prema vrhu Maja glava sa ciljem potiskivanja terorista prema karauli „Košare“ komandovao je potporučnik Predrag Leovac. Dobri momak iz Pljevalja, na funkciji komandira voda 53. graničnog bataljona, bio je omiljen među vojskom kojom je komandovao i oni su ga sledili i bezuslovno slušali i poštovali. Cenili su ga jer se i nakon teškog ranjavanja vratio među svoje vojnike na granici sa Albanijom, iako to nije morao. S obzirom na to da nije dobro poznavao teren, kao ispomoć mu je dodeljen komandir karaule „Morina“ Anđelković, koji ga je tokom usiljenog marša prema Maja Glavi upitao:
– Šta vi mislite, gospodine potporučniče, o svemu ovome?
– Nemoj mi persirati, komandire, nema potrebe za formalnostima u ovoj situaciji. A, šta mislim? Ne znam. Trudim se da ne mislim ništa. Imamo zadatak i na nama je da ga izvršimo.
– Znam ja to, nego, pitam se, evo, napadaju vaš rejon već tri dana ništa. Uzeli su dva brda i to je to. Ni makac dalje. Ne shvatam…
– Kada bi oni, moj Anđelkoviću, znali da ceo ovaj prostor brani tek stotinak ljudi, i to dobrim delom mlade vojske, pregazili bi nas. Siguran sam da Šiptari nemaju pojma ni ko brani ovaj teren, ni koliko nas je tu jer, kažem ti, da znaju, ne bismo ih u trku zaustavili sve do Đakovice.
Trideset i šest vojnika, raširenih u liniji, krenulo je u čišćenje terena prema Maja Glavi sa namerom da ovaj vrh vrati pod svoju kontrolu, u nadi da će im u isto vreme stići obećana i očekivana pomoć sa druge strane, iz pravca Škoze.
– Ovo neće biti dobro – više je sebi u bradu, nego obraćajući se drugima, rekao Leovac.
– Molim? – prišao mu je Anđelković.
– Gledam ovo brdo. Šuma, pa čistina, i onda onaj kamenjar tamo. Široko je, a sa jedne strane strma uvala dok je sa druge blizu granica. Ako su se tu ukopali, teško ćemo proći.
I pre nego što je dobio odgovor zapucalo se negde iznad njih.
– LEZI! – izdao je naređenje Leovac te sa osmehom pogledao u svog pratioca: – Pa ne moram ja baš uvek da budem u pravu! Ceo kišni dan protekao je u odmeravanju snaga. Par koraka napred, pucanje, pa isto toliko nazad. Vojnici su bili umorni i moral je polako počeo da pada jer ništa od onoga što su radili nije davalo rezultata. Leovac je morao brzo da odluči šta činiti i doneo je rešenje koje je smatrao najboljim. Odlučio je da ostane sa većinom ljudi na terenu dok je ostale poslao u bazu po municiju i hranu.
Predvođeni svojim potporučnikom graničari su tog dana bez večere polegali na mokru zemlju, puštajući da ih kiša, koja je nemilosrdno padala, umiri i uspava. Na sve se živ čovek navikne. Na rafale, opasnost, smrt, a da neće na kišu i hladnoću.
Sledećeg jutra stigla je poražavajuća vest da municiju i hranu neće dobiti jer je patrola upala u zasedu i tri vojnika su izbačena iz stroja. Leovac je, neuobičajeno za njega, psovao sve po spisku, i odlučio da se svim silama udari na terorističke linije na Maja Glavi. Nošeni adrenalinom koji ih je ojačao i predvođeni hrabrim starešinom, vojnici potisnuše teroriste na drugu liniju, ali kraj zadatka nije se ni nazirao.
Maja glava je i dalje stoički stajala ispred njih prkoseći im skoro isto koliko i saznanje da će i drugu noć provesti pod vedrim nebom i bez hrane.
Treći dan na terenu Leovac je dočekao nervozan. Uzeo je motorolu, pozvao bazu i kršeći pravila komunikacije direktno upitao:
– Pa dobro, majku mu, da li vi mislite da pokrijete artiljerijom ispred nas, ili ne?
– Znaš kakva je situacija!
– Znam, ali se onda za ovu kotu možete slikati. Mi ne možemo da mrdnemo odavde. Ljudi su gladni i umorni. Ukoliko u narednih pola sata ne izvršite artiljerijsku pripremu, ja povlačim svoje ljude pa neka dođu oni iz Generalštaba i pokažu kako misle da se osvajaju ovakve čuke.
– Leo..
– Pola sata! – dreknuo je potporučnik Leovac preko motorole, a zatim utišao vezu jer je znao da će ga zvati ko zna koliko puta. Međutim, nije pogrešio u proceni. Nakon dvadesetak minuta započelo je granatiranje vrha iznad njih.
– Anđelkoviću, uzmi motorolu i navodi artiljeriju!
Sledeća dva udara bili su precizniji i isterali su teroriste na čistinu.
– E, tako! Sad može da se ratuje! Vojsko, za mnom!!! – naredio je potporučnik Leovac i u stilu starih srpskih vojvoda i generala krenuo u juriš predvodeći svoje vojnike koji su ga ohrabreni njegovim primerom pratili u stopu.
Leovac je preskočio jedno stablo i našao se između dvojice terorista iznenadivši ih. Brzo je reagovao i jednog odmah izbacio iz stroja, dok je drugog eliminisao grainičar koji ga je pratio. Bacio je pogled prema vrhu. Bio je blizu, toliko da mu se učinilo da će, ako pruži ruke, moći da ga zagrli. Šiptari su se panično povlačili prema granici dok je Leovac grabio poslednje desetine metara. Već je video sebe kako javlja komandi da je zadatak ispunjen. Primetio je da se sa druge strane vodi borba oko Škoze i zastao kako bi deo vojnika usmerio na tu stranu.
Zastao je da više nikada ne krene. Osetio je kao da ga je nešto pecnulo u vrat i to mesto je pritisnuo dlanom. Nasmešio se i krenuo najbližem do sebe da kaže otkud muve u ovo doba godine, ali je, umesto reči, iz usta ispljunuo krv. Spustio je ruku sa vrata, a cela šaka se crvenela. Osetio je kako mu životna tečnost izlazi iz vratne žile u snažnim mlazevima odnoseći sa sobom snagu. Gubio je kiseonik, a krvi je bilo sve manje. Metak, ispaljen sa visine iz snajpera, pogodio ga je u vrat i prošao kroz telo pored samog srca. Predrag Leovac sručio se na zemlju.
Jedan od vojnika odmah mu je pritrčao. Sa sebe je pocepao deo platna kako bi potporučniku obmotao oko vrata u nadi da će zaustaviti krvarenje. Četiri vojnika stavila su Leovca u šatorsko krilo, a sa njima su, kao obezbeđenje, krenula još četvorica. Radio-vezom javili su da je potporučnik teško ranjen i odmah su prema njima krenuli iz baze sa nosilima. Sreli su se na polovini puta.Počela je trka sa smrću. Vojnici su znali da su male šanse da Leovac preživi, ali dokle god je bilo i najmanje nade, činili su sve da spasu voljenog starešinu. Držali su strašan, gotovo neizdrživ tempo, stalno se smenjujući da ne bi gubili na brzini. Često su u trku proveravali da li je živ. Bio je. Još uvek su bili ispred smrti na par koraka i par sekundi. To u ovakvim trkama nije malo, ali u mnogim slučajevima nije ni dovoljno.
U bazi ih je čekao upaljeni sanitet i komandir Anđelković pored vozila. Vojnici su skoro u trku nosila sa Leovcem ubacili u vozilo i vozač je dao gas. Ipak, za taj jedan tren koliko je trebalo da se zatvore vrata, smrt je smanjila razliku. Svima koji su bili tu učinilo se da je Leovac na tren otvorio oči i da se nasmešio. Ili su bar tako želeli.
Vozilo je jurilo makadamskim putem prema Đakovici. Vozač se borio sa krivinama, a doktori sa smrću pokušavajući da održe potporučnika u životu. Ipak, ona je došla po svoje. Još joj niko nije uspeo pobeći. Đakovica je bila suviše daleko.
Košare su odlučile o sudbini potporučnika Leovca. Nisu mu dozvolile da ih živ napusti. Umro je nakon nekoliko kilometara i njegova je duša, baš kao i duše mnogih njegovih graničara, ostala da luta Košarama.
Kada je radio-veza zakrčala svi su se trgli. Četiri reči odjeknule su između njih – Našeg Leovca više nema. Muk. Niko od njih koji su se nagledali toliko smrti i nedaća prethodnih dana nije mogao da poveruje. Otišao je jedan od najboljih. Kažu da je taj dan poslednji u kojem je komandir „Morine“ pustio suzu.
Kurir.rs/Zov karaule/sajkaca.rs
Foto printscreen Čojstvo