Sportsko društvo Radnički slavi vek postojanja.
Proslavljeni glumac Dragan Nikolić je, prema sopstvenom priznanju, bio veliki navijač Crvene zvezde u svakoj utakmici, osim u jednoj, kada je igrala protiv Radničkog sa Crvenog Krsta, kraja u kom je Nikolić odrastao.
“Trenirao sam i boks. Bio je neki bokser iz mog kraja koji me stalno tukao, a ja sam uredno dolazio po svoju turu batina. Međutim, nije me uplašio, a to znači, nije me ni pobedio! Borba. Treba se boriti. Ne predavati se. A I što bi!?”
Prema rečima generalnog sekretara Radničkog Stanke Pejović, Nikolić je bio verni pratilac dešavanja na Crvenom krstu, naročito boksa, koji je trenirao i bio deo uprave kluba.
"Dragan Nikolić je odrastao na Crvenom krstu. Bio je verni pratilac i vatreni navijač svih sportova u okviru Sportskog društva Radnički sa Crvenog krsta, a naročito boksa u čijoj upravi se nalazio. Pratio je redovno čuvene manifestacije "Zlatna rukavica", "Beogradski pobednik", i sve druge mečeve koji su se odigravali tada na otvorenom terenu SD Radnički".
Nikolić se družio sa velikanima jugoslovenskog boksa.
"Bio je nerazdvojni prijatelj sa Milivojem Bašićem, koji ga je pratio do zadnjeg momenta. Družio se i sa drugim našim proslavljenim bokserima, kao što su Ljubinko Veselinović, braća Dejan i Ivan Ribać, kao i košarkaškim trenerom Dušanom Dudom Ivkovićem."
O tome svedoči i sam Ivković.
"Ne sme se zaboraviti da je tadašnji Crveni Krst dao veliki broj umetnika – slikara i glumaca, vrhunske naučnike i bilo je za ponos živeti u takvom Beogradu. Ono što je recimo Gaga Nikolić često znao da govori je: “Mi smo na Crvenom Krstu imali sve”. Inače, on je moj drugar iz klupe iz osnovne škole i bili smo jako dobri. Nažalost, njegov i moj posao su nas, nakon završetka fakulteta, razdvojili pa se nismo toliko često viđali. Imali smo prestižno pozorište – Beogradsko dramsko. I veliki reditelji, poput Bate Putnika su znali da, nas sportiste, pozovu na generalne probe kako bi glumcima napravili ambijent kakav treba da bude pred premijeru. Imali smo crkvu Pokrov presvete Bogorodice u kojoj sam kršten i gde smo odlazili na Vrbicu. Inače, uopšte nije tačno da je u vreme komunizma bilo zabranjeno da se slavi slava i da se ide u crkvu", priča Ivković i nastavlja:
"Jednostavno, oni koji su to radili nisu bili podobni. Tako je verovatno u svim sistemima. Postoje podobni i nepodobni. Takođe, imali smo i bioskop Avala gde smo gledali prve vestern filmove koji su dolazili tada i taj američki uticaj je bio ogroman u mom najranijem detinjstvu. Ne samo kroz pakete i sledovanja, jaja u prahu, sireva i sve ostalo, već i kroz filmove. Od Prohujalo sa vihorom, do Gregori Peka i Džon Vejna koje smo gledali bez daha. Tada smo, kao klinci, pravili i “falšiće” – iglicom smo bušili papir i pravili “karte” kako bi se provukli da gledamo film. Iskreno, verujem da su nas oni koji su bili na vratima i cepali te karte, odmah provaljivali, ali su nas decu ipak puštali na projekcije znajući koliko nam to znači. Imali smo i Radnički koji je bio klub sjanog imidža. Recimo 1973. od 12 klubova koje je imao, u pet je bio prvak države. Od toga ženski rukometni klub je trostruki prvak Evrope i države, muška košarka prvak države, uspehe boksera, rvača, šahista, da i ne pominjem. To je bio naš svet, naš Krst".
Kurir sport