Sportsko društvo Radnički, puni 100. godina.
Osnovano kao Beogradski radnički sport klub, 20. aprila 1920. godine u zgradi gde se danas nalazi Matematička gimnazija u svom sastavu ima 14 klubova i pregršt trofeja. Ali iznad svega ima nebrojenu plejadu sportista koji su bilo da su ponikli ili došli iz drugih sredina družinu sa Crvenog krsta doživlajvali kao svoju.
To je slučaj i sa bivšim košarkašem Miroljubom Damnjanovićem, koji je 45 godina što kao košarkaš, što kao funkcioner ili samo bivši sportista, reprezentativac član Radničkog. On se emotivnim izlaganjem setio vremna provedenog na Krstu.
Veliki rat i bolesti se povlače. Nešto životinjsko u ljudima kao instinkt za preživljavanjem se uzdiže. Kao umetnost i, recimo, u to vreme nepriznata veština, fudbal.
Antagonizam i rivalstvo između Zagreba i Beograda počinje da se razvija i do današnjeg dana ostaje isti trend.
Neko bezazleno gostovanje HAŠK-a i dve utakmice i dve pobede protiv BSK-a u dva dana, sa normalnim razonodama u Skadarliji u međuvremenu, izazvale su, po legendi, učenike srednje kožarske škole da iz prkosa u zgradi koja je bila na mestu današnje Matematičke gimnazije osnuju Beogradski klub Radnički.
Nisu ni bili svesni da su začetnici nauke koja se zove VIRUSOLOGIJA i da je tada stvoren virus, koji nije zao a koji je jači i istrajniji od svih – virus Radnički.
Nema leka protiv. Vek je pokazao. I ovaj crni uvod je samo početak nečeg što može da pokaže da smo jaki, Veliki i kad smo mali.
Razmišljam da ispričam o svemu što je napisano o Radničkom za jedan vek. Morao bih onda da pominjem imena, a njih je mnogo. Ponavljam, to bi pre bio posao za virusologe- da se upute u tehnologiju i metodologiju stvaranja virusa iznad virusa, pozitivnih i jakih – možda iznad prirode.
A pisano je mnogo, u svakom vremenu. Uvek malo obojeno vlašću- uostalom i svi virusi mutiraju u zavisnosti od uslova. Nekako je ovaj moj virus koji je u meni za vjeki vjekov uvek bio napredniji od ambijenta, da ne kažem režima u kome je opstajao. Komunci, što reče onaj iz „Više od igre“, su se zapatili u mom Radničkom.
Onda su bili avangarda. On reče zapaljivo kako je i inače govorio: Radnički mora da pobedi. Izvučeno je iz konteksta ali kod mene odzvanja. I KUD Abrašević i svi španski borci.
Da baš oni koji su svi do jednog u španski rat otišli iz šahovskog kluba Radnički, onda smeštenog u podrumu zgrade JAT-a kod crkve Sv.Marka. Ovo samo zarad kompletiranja utiska.
I drugi rat, pomor, smrt, muka i onda su MOJI iz Radničkog pokušavali da spašavaju , bezobrazno i drsko one koji su osuđeni rođenjem bez krivice. Jevreje na primer. I opet uprkos okruženju i opasnosti.
A posle rata ili „revolucije“ moji su zadržali ime što je hrabrost nad hrabrostima jednog od novih koji se suprostavio Leki. Tada samo mi i Hajduk iz Splita. To razumeju samo oni koji pamte to vreme a njih je sve manje i manje.
I onda poče sport. Zapatiše se ovi vojno policijski projekti kao u celom istočnom bloku. A kod nas, u Radničkom, kod nas ostadoše zaluđeni i zaljubljeni i prkosni. U planinarskom klubu su opstali neki iz Jugoslovenske vojske u otadžbini. Zvonimir Blažina, na primer, svojevremeno kasnije najbolji evropski alpinista. Inače Slovenac koji se zarekao kralju. Biće da su i neke službe tome doprinele ali to se podrazumeva.
A rekoh sport. U to vreme pokaza se da je sport izbežište iz politike i poče da se razvija. I dok su se državne strukture nadmetale oko onih gore navedenih projekata, sport se zapati. Mali počeše da se uzdižu.
I moj Radnički- pogotovo. Deo grada koji u ondašnjim uslovima bejaše dalje od centra i od očiju vlasti. Nismo dobili Kalemegdan. Dobismo stari sokolski dom sa rupom od bombe pored, gde se zapati čuveni stadion na Krstu. Baš tako.
I ljudi okolo. I kraj zaštićen sam po sebi. Da li po zasluzi ili po legendi Krst se zapati. Kalemegdan je danas nešto što nas podseća na našu braću Turke, ali Krst ostade Krst. Sebično malo prostora između nekoliko ulica i sebično puno svojatanja i prvrženosti. I prkosa, možda bez pokrića, ali mnogo prkosa i uspravnosti. Iz svog iskustva mlađeg, neviđena zaštićenost i poštovanje u celom gradu. Zaslugom generacija pre, sigurno!
Ali da li je prkos i veličina bila baš bez pokrića.
Krajem pedesetih bejah klinac pred školu kad od svog oca čuh nešto nalik na eho – Sine, nisu samo Zvezda i Partizan, mišljaše on na fudbal. Ima i neki Velež (gde ga samo iskopa) i Hajduk i, uz dramsku pauzu, neki Radnički iz Beograda. Pobedi prvih deset utakmica a posle mu otimaju ili prodaje bodove.
Pamtim to kao juče i sad shvatam da je tada virulencija virusa zvanog Radnički pokazala svoju tihu, ali snažnu prenosivost i zalepljivost za organizme koji počinju da misle svojom glavom. Pa se utiša neko vreme u tebi, učauri i čeka, čeka momenat da se razigra u svoj svojoj svetlosti i ljubavi koju širi.
A FK Radnički u drugoj polovini pedesetih bejaše strašan tim. Strah i trepet za sve. Neću da pominjem imena- namerno. A ono čuveno finale kupa Jugoslavije 1957 ili 58. Sa 3:0 na poluvremenu za Radnički, sa generalima i njihovim pištoljima u poluvremenu u svlačionici Radničkog i konačno 5:3 za Partizan. Ako neko misli da su devedesete jedinstvene po takvim pojavama – grdno se vara.
Već tih godina su i bokseri i rvači počeli da se dižu.
I to najviše zahvaljujući onoj našoj „pozorišnoj“ halici na krstu koja beše jedinstvena u svom ambijentu u to vreme. Košarkaši su tek tražili svoje mesto u porodici i godine su prošle da pokažu da nisu ženski ,ili. da ne kažem pederski sport. Za to vreme su košarkašice gazile veliku Jugoslaviju kao njivu, gore nego Nemci 1941. Bile su neprevaziđene i nepobedive pet, šest godina i okosnica državnog tima.
Razvijali su se i drugi klubovi: odbojkaški, šahovski, atletski, rukometni.
Da budem malo sebičan i ličan, učantrao sam se među košarkaše sredinom šesdesetih kada su već nešto značili na jugoslovenskoj sceni. Sa nekoliko briljantnih igrača,reprezentativaca i more trenera proisteklih sa terena na Krstu.
A da, i sa strašnim DOMAĆIM terenom u Žarka Zrenjanina. Ali to bejahu samo počeci koji su tek nagoveštavali prostor i samopouzdanje i iskakanje iz one psihologije malih Radomira Konstantinovića. Kod nas u košarci je veliko iščekivanje i izlazak sunca počeo sa onim Pivinim juniorskim timom prvakom Jugoslavije 1968. Pominjem Pivu mada su zasluge za taj iskorak imali i drugi. Pivino istorijsko prekomandovanje klinaca u prvi tim bejaše taj danas u lošem kontekstu napominjan eksponencijalan uspon, vertikalna kriva. U nekom obliku deo istorije se uvek ponavlja. Virus Radničkog se već zapatio, uništio lične imunitete i postao, za neke, neizlečiv.
A trebalo ga je samo negovati. Posebna vrsta virusa. RAVID 1920.
Zašto sve ovo. Mi svi zaraženi ovim virusom se uopšte ne nadamo ozdravljenju.Verujte!
Početak sedamdesetih, otrežnjenje i oslobađanje misli i imaginacije kod nas u zemlji, u Beogradu i onda se mi sa virusom RAVID 1920 oslobađamo. Sva sreća ne beše policijskog časa. Šalim se, ali tako je bilo.
Pa ljudi, 1973. godine od sedam klubova SD Radnički u saveznim ligama Jugoslavije pet su bili prvaci. Ko nije bio prvak nije smeo da dođe na Krst od zajebavanja. Neverovatnoi neshvatljivo, ali istinito. Taj naš virus bejaše nesvakidašnji i svemoguć.
Postadosmo nešto u onom našem okruženju. Kada smo u svetu eksplodirali kao narod koji ima svoje mišljenje, u sukobu istoka i zapada, kada se nismo mogli svrstati ni sa koje strane gvozdene zavese mi smo se uzdizali. Svi. I moj Radnički. Ma ljudi, taj virus se toliko zapatio da protiv njega nisi mogao.
E sad, kako protiv takve pošasti. Tada postadosmo veliki i tako nas pamte.
O svom sportu imam svoje, najlepše i izuzetno subjektivno mišljenje. Ali kad mi drugi odaju priznanje,meni i mojim prijateljima,saigračima onda se osećam ponosnim i uspelim. Postadosmo prvaci države, ej, one velike i pobednici kupa.Pa drugi u Evropi, što mi je najveći žal. I niko onda to nije prepoznao kao virus koji je trebalo da bude poželjan.
Ej, jedan vek! Mnogo! A opet tad bejasmo najjači i malo je falilo da se prekomandujemo u VELIKE.
Nismo umeli, nismo znali i čekamo novi momenat. Virus se sedamdesetih razigrao. Mi pa večiti rvači, pa bokseri, pa odbojkašice, šahisti i rukometašice.Posebno one – RUKOMETAŠICE. Namerno velikim slovima trajaše to neko vreme pa se i virus uobrazio i, spontano, od onda umirio. Ali, ponovo će on, siguran sam. Mi smo ko Kinezi, čekaćemo i pet vekova ako treba – ubeđen sam.
Osamdesetih je malo mutirao, pa i on je grešna duša krenuo „U KORAK SA PARTIJOM“ koja beše puna metastaza što nas dovede do devedesetih koje smo pregurali kao drugi svetski rat. Sa puno opekotina, rana i ožiljaka i rezultatskih i ljudskih, ali preživesmo.
Moram da priznam – dosta sami, onako žilavo, inadžijski i stisnutih zuba. Devedesete ostaviše posledice kao svima.Ko je razmišljajući – shvatiće
I kako je Bertoluči opisao ulazak u dvadeseti vek, uđosmo mi u dvadeset i prvi. Povetarac demokratije nam uli nadu,ali na kratko. Opet smo opstajali na milostinji i osećaju sramote, ali samo osećaju nadređenih i čuvenom stavu – da Radničkom treba pomoći, pa to je najstariji klub. Moraš da trpiš i ako se osećaš poniženim i kao član grupe „pozitivne“ segregacije.
Zašto. Zato što što smo preživeli sve vlasti i režime. Vala ćemo i ovu. Ovaj naš virus se lepi samo na ljude koji vole Radnički. Koji nemaju lične interese, ili ako ih imaju vezani su za Radnički. Svega je bilo. I pokušaja otimanja ovog našeg malog vlasništva.
Šta znači da nestanemo? Da drugi bude najstariji. Bez veze. I ovo „Žigosani u reketu“ malo dodiruje naše osećaje. Malo, a trebalo bi energičnije i bezobraznije. Ma ne može tako, braćo! Opstajemo, ovaj naš virus kojim smo zaraženi je neuništiv. I deljenje u samom Radničkom je nedopustivo. To normalno ne može da se desi ovim velikim koji, čak i odlukom vlade dobijaju pomoć. Ima li neka vlada za nas?
I da li su ljudi koji su sada u Radničkom po volji onih koji odlučuju. I šta ima ko da odlučuje o ljudima koji se bore za nešto što traje jedan vek. Dosta je bilo sažaljenja i onako podcenjivačkog odnosa. Šta ako trajemo ovoliko. Da budem aktuelan – da li treba da nam zabrane totalnu zabranu postojanja?
Ej, sto godina smo pobeđivali sve i sami sebe često, što je za razmišljajuće ljude uvek prisutno.
Postajem ljut i to ne volim. Moram da priznam da sam na trenutak, samo na trenutak pomislio da me je u poslednjih par godina ovaj virus napustio. I onda se jednog jutra probudim sa suzama uz strašan san.
Pa moji ne mogu da proslave sto godina postojanja. Neko jači je to odredio. Ali sve ovo će da prođe a ostaćemo mi zaraženi našim virusom, lepim i poželjnim i otići ćemo gore negde sa njim. Doći će i dva veka i mi ćemo opstati, siguran sam i bilo bi neprirodno da želim da budem prisutan. Ali biće neki drugi, malo mlađi i isto zaraženi i zaluđeni.
U ponedeljak, drugi dan Uskrsa moj i naš Radnički slavi i uzdiže se sa jednim vekom postojanja. Stojim uspravno i malo plačem, priznajem. Ponosan sam!"
Kurir sport / Koš magazin