DA JE IGRAO NAJDOSKI NE BI NAM NI GOL DALI NA MARAKANI! Ljupko Petrović posle dugo godina otkrio recept za Bajern!
Ljubomir Ljupko Petrović ne krije da su tri od četiri poluvremena protiv Bajerna bili najbolje partije generacije Crvene zvezde 1991. koju je maestralno sa klupe doveo do titule prvaka Evrope u Bariju.
Revanš meč protiv Nemaca u Beogradu (2:2) završen je pravedno, sa vremenske distance od 29 godina tvrdi trofejni trener Zvezde, ali i otkriva neke detalje.
"Trčati kao Nemci, igrati do poslednjeg sekunda meča kao Nemci i na kraju dati gol više od Nemaca. To su tri stvari zbog kojih je moja ekipa 1991. godine u konačnom zbiru pobedila Bajern i ušla u finale Kupa šampiona. Imali smo izuzetno talentovanu generaciju, velike asove. Ali i do tada su u istoriji Zvezda i jugoslovenski fudbal imali velike igrače ali nikad nisu uspeli da dođu do kraja i popnu se na tron – ističe Ljupko.
Drame u revanšu ne bi bilo, tvrdi trener već 29 godina da je imao na terenu Iliju Najdoskog.
"To tvrdim i dan danas. Jer da Najdoski nije imao dva žuta kartona i morao meč da odgleda sa tribina uveren sam da nam Bajern ne bi gol dao na Marakani. Vidite, u fudbalu, kao i u životu odlučuju detalji, nekad nevidljivi. Mi smo imali štoperski tandem Belodedić-Najdoski a nismo imali trećeg štopera. Umalo nam se obilo o glavu što smo propustili da ga kupimo u toku zime. Marović je dao sve od sebe na tom meču kao štoper, ali on je vrlo dobar levi bek, dobar vezni i štoper „samo ako baš mora“. Koliko je značio Ilija u celoj kompoziciji našeg tima pokazalo je finale.
Ljupko tvrdi da je Zvezda u Minhenu odigrala najbolju utakmicu koju je on vodio sa klupe.
" Definitivno. Bio je to vrhunac moći našeg tima, perfektan meč. Ako bih morao da ređam po kvalitetu, posle Minhena bih stavio revanš meč protiv Grashopersa, pa onda prvo poluvreme protiv Bajerna u Beogradu i prvo poluvreme 88. derbija protiv Partizana koji smo dobili 3:1. Sećam se da je svakih pet minuta bila šansa za nas, svakih 10 minuta po gol u mreži Partizana. Najdoski glavom, pa Robi i Juga i 3:0 u 30. minutu. A, onda je izbila tuča na tribinama pa nikome više nije bilo do fudbala."
Legendarni je bio dijalog Petrovića i direktora Dragana Džajića po završetku te prve utakmice u Minhenu koju je Zvezda pobedila 2:1.
"Kako kroz dve nedelje da pripremim ekipu da opet pobedimo i prodjemo, pitao sa Džaju svestan da ćemo teško sprečiti da nam igrači od tapšanja ne dobiju „rupe“ po ramenu. Uz to nismo imali Iliju, a euforija kod naroda je bila nezapamćena. Igrači su bili pod velikim pritiskom javnosti.
Umeo je Ljupko sa svojim stručnim štabom da „zaključa i primiri svlačionicu“.
"Da nije bilo želje za samoisticanjem, rešili bismo utakmicu u prvom poluvremenu koje je odigrano skoro bez greške. Igrači su valjda osetili potrebu da se takmiče ko će dati gol i ući u istoriju. A, ja sam ih lepo na putu za svlačionicu upozorio Nemci su Nemci, oni igraju do kraja. Za kaznu nastao je pakao kad smo primili dva gola i malo je nedostajalo da primimo i treći jer su Nemci pogodili stativu. U tom momentu sam rekao Dujki: viči da svi idu napred. Kad oni nisu dali - mi ćemo. Pančev je uplašio golmana, lopta je ušla u mrežu...
Dok je stadion tutnjao u delirijumu, Ljupko je gledao kako da se privede meč kraju.
"Četiri minuta kao četiri godine, imao sam pritisak 200, a opet smiren. Kao trener moraš da eliminišeš emocije i da uradiš sve da dobiješ meč. Mene je taj revanš mogao života da košta. Ali, opet ti momenti se ne zaboravljaju, ostali su u istoriji da se pamte i prepričavaju", zaključio je Ljupko Petrović.
Kurir sport
POGLEDAJTE BONUS VIDEO: