LAZO BRATE, SESTRA MI UMIRE: Potresna ispovest Nišlijke koja SVE govori o preminulom doktoru Miodragu Laziću
Doktor Miodrag Lazić preminuo je 14. aprila od posledica zaraze korona virusom, ali će sećanja na njega i njegove podvige ostati da žive večno.
O tome svedoče i reči Nišlijke Dude Pavković (57), koja će zauvek biti beskrajno zahvalna doktoru Laziću.
"Da nije bilo mog doktora Laze, mom životu bi bio kraj", emotivna priča Duda Pavković.
Ona je vratila film na 1992. godinu, kada je imala 29 godina i dete staro 12 meseci. Tada je došla na hirurgiju u Nišu u polusvesnom stanju.
"Tri doktora su me pregledala i vratili me kući, jako su bili drski. Sećam se, vikali su na mene da ustanem sa kreveta, a ja nisam imala snage. Osećala sam umirem od bolova. Sve me je bolelo i povraćala sam. Izbacili su me maltene iz ordinacije".
Brat joj je bio ljut jer su je vratili kući, pa ju je ponovo odveo u bolnicu i povikao:
"Lazo, brate, gde si? Sestra mi umire".
Duda nastavlja priču:
"Doktor Laza se od nekud stvori. Sećam se samo da je vikao: 'Žena umire'. Imala sam 29 godina samo i devojčicu od godinu dana. Ništa više ne znam šta je sa mnom bilo".
Kako dalje navodi, operacija je trajala 6 šest sati, kako joj je dr Lazić rekao.
"Žuč je pukla, izlila se po organizmu. Slepo crevo puklo, bilo je zalepljeno za kičmu. Te noći, sećam se, malo sam bila budna i videla dr Lazu, sedi na stolici pored mene. Sklanja mi znoj sa lica. Sutradan umirem od bolova. Injekcije novalgetol u bolnici nema. Moj dr Laza dođe meni i samo mi reče: 'Izdrži, čekaj me, vraćam se brzo'. Vraća se duša moja i donosi injekcije, zove sestru da mi da. Tako danima. Kad god sam zaspala i probudila se moj dr bio je pored mene".
Od tada je dr Lazića nazivala "bratom".
"Ležala sam nepomično i pitala ga: Brate moj mili, reci mi zašto ova operacija ovoliko boli? Na to će on: 'Nisi imala jednu već dve operacije'. Bila sam u šoku kada mi je ispričao šta mi desilo. Rekao mi je da su sekunde bile u pitanju. Mesec dana sam provela u bolnici. Da nije njega bilo, tada bi se moj život završio".
Nekoliko godina kasnije Duda Pavković imala je novu muku - tumor na dojci.
Tada je njen doktor Laza ponovo bio tu za nju, u još jednoj nevolji.
"On je bio moj anđeo. Zahvaljujući njemu, moje devojčice danas imaju živu majku. Ali smo se mnogo namučili, i on i ja. Operacija tumora je bila katastrofa. Posle operacije sam postala alergična na konce. Otvarao mi je ranu tri puta da vidi šta je u pitanju. Stanje se pogoršavalo. Na kraju je otkrio da sam alergična na konce, skinuo ih je i previjao me tri do četiri puta dnevno. Tri meseca. Odakle mu tolika snaga da se bori sa mnom ne znam i nikada mi neće biti jasno".
Ona je doktoru Laziću napisala pesmu:
"I danas ko juče suze se skupile u grumen pa niz lica na dlanu ih sve skupila. Rasplaka me brate moj mili objava jednog gospodina Nenada, pita čovek: "Gde je ovaj doktor do sad bio, kako se za njega nije čulo?". Razumela sam ga, pa evo sta mu odgovorih: "Za njega je svako znao, ponajviše onaj što je teško bolovao".
"Bio je, rekoh, stena od čoveka, visok oko metar i devedeset, a kad u klompama hodnikom srećan prošeta, bio je i mnogo veći. Sa slušalicama oko vrata, nasmejanog lica, svakog pacijenta pomiluje sa rukom onom njegovom milom i dragom".
"Tešio nas da će bolje biti, da ćemo iz postelje ustati, da ćemo se životu radovati. Ceo Balkan morao je da zna, kakvog doktora ima. Znaju Hrvati, Muslimani, Goranci, Slovenci a najmanje Srbijanci. Da, tako sam rekla i istina je to, najviše ga poznaju oni preko Drine".
"Iz mrtve je mnoge podizao, meni veru i nadu u životu vratio. Na ivici sam smrti bila, a onda ko da sam zahvaljujući tebi vaskrsla.
I evo sada o tebi moj anđele pišem, oprosti, suze ne mogu da izbrišem. Liju ko iz kabla, i neka ih, neka padaju. Tebi se mnogi vise ne nadaju, da ćemo se u ovom životu opet sresti, za pomoć tebe brate moliti. Ali jedno znam, iz srca te nikom ne dam. Čuvam te ko zenicu oka svoga tako mi života moga.
I srešćemo se mi jednom u drugom životu, i onda ću ti reći sve što bolelo me. I Klinički centar Niš nosiće ime tvoje, to zasigurno gotovo je.
I ne dam te, i čuvam te ko najdraže blago... Moj živote... Moja nado. Nekada tvoja najteža bolesnica bledog, umornog lica, a danas autor Duda Pavković", napisala je Nišlijka.
(Kurir.rs/Telegraf)