Gorana Tabak, supruga čuvenog hrvatskog košarkaša Žana Tabaka i ćerka proslavljenog oca Rate Tvrdića, jednog od najboljih ovdašnjih košarkaša svih vremena, preživela je pakao u borbi sa koronavirusom, a tešku etapu života koja je sada iza nje podelila je sa čitaocima hrvatskih medija.
"Proživljavala sam nešto nestvarno, nešto što je teško shvatiti onome koji nešto takvo nikada nije doživeo Nisam znala da je moguće ostati živ nakon drame, horora, kako god hoćete, koju sam proživljavala 32 dana u privatnoj bolnici u Madridu. Nije mi bilo ni na kraj pameti da bih ja mogla da se zarazim korona virusom i da bih zbog njega umalo mogla da umrem", kaže ona.
Goranu je koronavirus napao u Madridu, gde porodica Tabak živi 20-ak godina, a cela ova drama počela je 11. marta. Njenu priču, koje velikim delom nije bila svesna, prenosimo u celosti. Ono što je proživela njoj su do u tančine ispričali radnici bolnice u kojoj je pobidila smrt i njin suprug Žan.
- Dobila sam temperaturu, što mi je bilo čudno jer ne znam jesam li je u životu imala tri puta. Dva dana bila mi je oko 37,5 stepeni, a zatim je naglo skočila na 39,6 i 41 stepen i tada sam uzela paracetamol. Ali kako temperatura nije padala, zvala sam bolnicu i rekli su mi da ne dolazim tamo te su mi objasnili kako da je spustim. Nije se spuštala pa me je 18. marta Žan, koji se vratio iz Poljske, gde radi kao trener (Stelmeta), odveo u Hitnu pomoć - priča Gorana.
U Hitnoj pomoći već je bila gužva i nije dobila krevet na kome bi mogla da primi terapiju. Sela je na kolica i intravenozno su joj dali antibiotike.
- U Hitnoj pomoći bila sam jedno šest sati i nakon toga mi je bilo malo bolje, temperatura je počela da pad. Otišli smo nazad kući, nisu me zadržali u bolnici i rekli su mi da se vratim ako se temperatura ne bude još spuštala, ali da im se pre toga javim kako bi mogli da mi obezbede krevet. Od tog 18. do 20. marta ponovno je temperatura počela da mi skače, a nakon 20. sam počela da imam problema s disanjem. Sve sam teže disala i tada smo odlučili da moram da odem u bolnicu - konstatuje Gorana.
Tako je i bilo. Sa suprugom je krenula kod lekara, a ona je ponela svoje stvari.
- Znala sam da će me ostaviti u bolnici jer sam se loše osećala, ali nije mi bilo ni na kraj pameti da ću proživeti i preživeti ono što je usledilo. U bolnicu sam otišla 22. marta. Nakon prespavane noći u bolnici, sutradan, bilo mi je mnogo bolje. No, to je kratko trajalo. Istog dana, tri-četiri sata nakon tog "mnogo boljeg stanja" opet nisam mogla da dišem, nisam mogla da udahnem, kao da mi vazduh nije ulazio u pluća, i onda su odlučili da me intubiraju.
Ovo njeno stanje preko mobilnog su pratili njen suprug Žan, najbolja prijateljica "Pipi" (bivša supruga Dina Rađe), Toni Kukoč i njen najbolji madridski prijatelj Lorenco, s kojim drži restoran.
- Ja sam svima njima, a da to nisam ni znala, onako nesvesno napisala SMS: "Ja ne virujen (ne verujem) da ću se iz ovog izvući živa". To je bilo poslednje što sam napisala na mobilnom, a da sam to napisala, saznala sam tek kad sam izišla iz bolnice! Oni su mi to rekli i pokazali mi poruku na mobilnom. Uopšte nisam znala da sam im to napisala - kaže Gorana.
Sledećih 16 dana bila u indukovanoj komi, a medicinsko osoblje budilo ju je svaki dan ili svaka dva dana, te su joj obavili rentgensko snimanje pluća kako bi videli u kakvom su stanju.
- Pluća su mi bila sasvim bela, na snimku se uopšte nisu videla i zbog toga lekari nisu videli u njima krvni ugrušak od šest centimetara. Moja najgora noćna mora bila su buđenja. To je bilo jako teško i izuzetno dramatično. Moram da napomenem da sam u vratu imala jednu centralnu injekciju u koju ih je ulazilo još pet. Istu takvu imala sam i na ruci, na dva mesta. Imala sam bezbroj cevčica po telu, kroz koje su me hranili, davali mi kiseonik i takvu su pokušavali da me probude. To je grozno, verujte mi - priseća se Gorana.
Najgore dolazi 28. marta.
- Do tada sam se još nekako držala, a tog 28. marta nazvali su Žana i rekli mu kako sumnjaju da ću se izvući jer da je moje stanje izuzetno teško. Kako sam bila u indukovanoj komi, nisam ni znala da mi se stanje pogoršalo. Kako bih mogla bolje da dišem, okrenuli su me na prsa i tada sam malo bolje disala, ali u tom položaju sam počela da otičem zbog svih lekova koje sam dobijala. Tako bih neko vreme ležala na prsima, pa bi me onda okrenuli na leđa ili na bok, pa opet na prsa i tako unedogled - govori Gorana.
To okretanje bilo je "mila majka" u odnosu na ono što je usledilo.
- Znam da sam gubila svest, toga se sećam, i znam da su me reanimirali. Bila sam u stanju nekog polusna i sećam se da sam videla desetak osoba oko mog kreveta koje me reanimiraju. Čula sam ih kako viču "gubimo je", "kako se bori za život", "ona je lav"... Svih se njih sećam u magli i posle, kad mi je bilo bolje, rekla sam im sve što sam čula i videla. Ti su ljudi moji anđeli, oni su me vratili iz mrtvih i dali mi novi život. Kad više nisu znali šta sa mnom, otvorili su mi traheostomu na vratu. Čim su napravili tu rupu, unutra su ušli mikrokamericom i našli su mi krvni ugrušak, koji nisu mogli da vide na rentgenskom snimku. Odmah su me operisali i izvadili ugrušak. Kad je bila ta operacija, ja to ne znam. Samo znam da mi je odmah bilo bolje - govori Gorana Tabak.
I dalje je bila priključena na respirator i njeno zdravstveno stanje bilo je vrlo ozbiljno, s neizvesnim završetkom.
- Ni dan danas ne znam gde sam se zarazila. Idem u teretanu, trčim, bavim se sportom, ne pijem tablete, nikada u životu nisam bila bolesna i sada ovo. Od svih tih tableta i čuda farmaceutske industrije imala sam halucinacije, ništa mi nije bilo jasno. Jedino mi je bilo jasno da se moram boriti i pobediti - kaže Gorana.
Na svu sreću, došao je i dan buđenja.
- Kad su me probudili, bila sam potpuno nepokretna. Mogla sam da pomeram samo dva prsta desne ruke i oči. Nisam mogla da govorim, telo mi je bilo potpuno mrtvo. U tom trenutku sam poželela da me isključe s aparata i da umrem, jer nisam mogla da prihvatim mogućnost da ću celog života ostati u tom vegetativnom stanju - priseća se Gorana.
U tom stanju kroz misli su joj se vrteli razni "filmovi".
- Bila sam uverena da je Žan mrtav i stalno sam pitala ko će se brinuti o deci. Onda mi je lekar rekao da je Žan živ, da moram biti strpljiva i da ću se malo-pomalo vratiti normalnom životu. Rekao mi je da ja ne vidim izlaz, ali da izlaza ima. Desetak dana nakon buđenja bilo me je strah da zaspim, čim bih zatvorila oči, bilo me je strah da ne prestanem da dišem. Deset dana pokušavali su da mi isključe kiseonik kako bih mogla da nastavim samostalno da dišem, ali ja nisam u tome uspevala.
- Pokušavali su, takođe, da mi zatvore otvor na grlu, ali nisam mogla samostalno da dišem. Kako je nedostajalo medicinskog osoblja, menjali su se lekari raznih specijalizacija, kao na fabričkoj traci. I lako je kad ti oko grla radi otorinolaringolog, kojemu je to posao, ali kad to radi ortoped, koji to nikada pre nije radio, to je jako bolno. Kako su mi se puno skupljali krvni ugrušci, stalno su mi ih vadili kroz grlo. I to je jako bolno, pogotovo kad ti to, kao meni, radi ortoped - kaže Gorana.
Zbog tolikog ležanja u krevetu i nepokretnosti Gorani su atrofirali svi mišići na telu, a u 32 dana boravka u bolnici izgubila je 23 kilograma.
- Dali su mi bočicu tečnosti od 100 mililitara i s njom sam vežbala. Ceo dan sam je podizala rukama i tako ih jačala, pa sam vežbala noge, stopala, pomerala sam prste na nogama, ma radila sam sve samo kako bih što pre izišla iz šok-sobe i iz bolnice - objašnjava Gorana.
Nakon 26 dana boravka na intenzivnoj došao je dan kad su odlučili da je skinu s aparata.
- Rekli su mi da će mi skinuti sve aparate kako bi videli mogu li samostalno da dišem. U toj šok-sobi ostali smo samo moj lekar, dve medicinske sestre i ja. U rupu u grlu stavio mi je čep i ja sam počela disati kao riba. Tada su me digli iz kreveta i stavili me u kolica. Rekli su mi da moram da pojedem kompot i popijem sok, te da moram da popijem tabletu. Sva sam se tresla i ubrzano sam disala. Taj moj doručak trajao je 40 minuta. Nikako nisam mogla da počnem normalno da dišem i onda su mi pokazali neke vežbe rukama koje su mi pomogle da udahnem malo više vazduha. Bio je 17. april kada sam izišla iz te šok-sobe i kada su me premestili u neku "polušok-sobu". Tamo su me takođe kontrolisali 24 sata dnevno, medicinske sestre su me češljale, prale, radile mi pedikir, manikir, mazale mi telo nekim kremama kako mi se koža ne bi osušila... Dobila sam najbolju moguću medicinsku negu.
- Iz dana u dan stanje mi se poboljšavalo i iz bolnice sam izišla 24. aprila. To mi je najsrećniji dan u životu. To je moj drugi rođendan - iskreno je srećna Gorana Tabak.
Njen suprug Žan je osvojio tri titule prvaka Evrope sa Jugosplastikom iz rodnog Splita, bio četiri puta prvak SFRJ, ali i NBA šampion sa Hjustonom, u kome je bio rezerva Hakimu Olajdžuvonu. Evroligašku i Evrokup titulu osvajao je kao trener, i to pomoćni Reala, odosno glavni Sevilje.
Ratko Tvrdić, njegov tast, osvajač je čuvene zlatne medalje na Mundobasketu u Ljubljani 1970. godine, kao i dva evropska zlata i dva svetska srebra sa reprezentacijom SFRJ.
Kurir sport / Slobodna Dalmacija
POGLEDAJTE BONUS VIDEO: