Jelena Vukotić (25), karatistkinja iz Lajkovca, prošle godine došla je iz Švajcarske i pošla u vojnike u kasarni "General Pavle Jurišić Šturm". Za Kurir otkriva kako je ženama u vojsci i kako se brani čast srpske zastave
Vedro zimsko podne. Kapija kasarne "General Pavle Jurišić Šturm" u Požarevcu širom se otvori.
Koračajući ka vojniku koga su poslali da me dočeka, stupao sam na gnjecavi travnjak gledajući kako se vlati trave ugibaju pod mojim čizmama. Kroz krošnje drveća primetio sam sunce kako se presijava na jezercetu pored ivičnjaka. Vojnik je stajao nasred puta koji se proteže duž kasarne i čekao da mu se približim.
- Očekuje vas - reče mi posle pozdrava i, nogu pred nogu, pođosmo ka srcu Centra za obuku kopnene vojske.
Borba s mitraljezom
Pred nama najednom sinu poligon za obuku oivičen redom gusto zasađenog drveća koji se dizao kao zid. Dvadesetak vojnika ležalo je na travi savladavajući mitraljez M-84 i kutije s municijom. U društvu starešina posmatrao sam obuku kad me, iznenada, neko lupnu prstom po ramenu. Okrenuo sam se i ugledao zlatokosu uniformisanu priliku u srednjim dvadesetim. Pod beretkom su joj se presijavale okrugle naočare. - Jelena... - predstavi se i pruži ruku da se pozdravimo. Imala je čvrst stisak.
Novi "gušter"
U varošici Lajkovac, na levoj obali Kolubare, nedaleko od Valjeva, rođena je Jelena Vukotić (25) - višestruka šampionka u karateu i novi pripadnik Vojske Srbije. Noseći kimono opasana crnim pojasom treći dan, branila je boje zastave Srbije na brojnim tatamijima širom Evrope, a sada je sprema da, ukoliko se neko zlo - da ne čuje đavo - sruči na našu zemlju - trobojku brani i na bojnom polju. Topao dan omogućio nam je da se prošetamo putevima kasarne kako bih se upoznao s njenom prošlošću, doživeo njenu sadašnjost i ponešto saznao o njenim planovima za budućnost. Pođosmo ujednačenim koracima.
Veliki patriota
- Veliki sam patriota - započe Jelena. - Zato sam odlučila da se dobrovoljno prijavim u vojsku. U kasarni sam od 16. januara, mada sam htela ranije da se prijavim. - Šta te je sprečilo? - upitao sam je. - Život - brzo odgovori. - Prethodnu godinu provela sam u Švajcarskoj. Tamo sam imala karate klub i radila sam s decom. U slobodno vreme bih i sama trenirala. Na kraju mi ostane samo sat i po slobodnog vremena. Zastali smo kod jednog zidića i okrenuli se jedno naspram drugog. - Ali, rekla sam sebi "stop" - nastavi ona. - Ostavila sam sve - inostranstvo, rodni grad i došla u Požarevac da služim vojsku. I nisam se pokajala. U inostranstvu je lepo, ali tamo nije domovina. Zastava je tamo drugačije boje. U njenoj rodnoj kući, pomislio sam, tada je postalo hladno; ona studen što se uvuče kad ljudi odu. Ali ona je znala kuda ide i zašto.
- Odlično se snalazim - rekla je. - Svaki dan naučim nešto novo u vojsci. Zaljubljena sam u taktičku obuku. Starešine su profesionalci, jedni od najboljih. Društvo je idealno, lepo se slažemo. Svi bi trebalo da prođu kroz svet vojske - dodade i ponovo pođosmo betonskom stazom.
Braća po pojasu
Došlo je vreme da je upitam ponešto o šampionskim danima u karateu, ali sam joj pre toga otkrio jedan detalj iz vlastitog života.
- Bavio sam se karateom sedam godina - rekoh donekle ponosno. - Položio sam za crni pojas sa 12 godina. - Zaista?! - uzviknu Jelena iznenađeno. - Da, ali sve je to sada samo sećanje - uže razapeto preko vremena. Nasmejala se dobroćudno.
- Kad si ti počela da se baviš karateom - upitao sam je i tako skrenuo sam pažnju sa sebe. - Pre 13 godina. Prve stavove naučila sam u klubu "Železničar" u Lajkovcu. - A kad si se opasala crnim pojasom? - Bilo je to 2009. Nešto kasnije postala sam i trener u istom klubu. - Koliko medalja imaš? - jedva sam čekao da saznam. - Uh, ne znam... - okrenula je glavu pokušavajući da ih prebroji. - Znam samo da u poslednjih 12 godina nisam osvojila ništa sem zlata. Na Svetskom kupu u Subotici osvojila sam zlato, a takmičila sam se i s muškarcima. Trebalo je da prošle godine predstavljam Srbiju na Svetskom prvenstvu u Las Vegasu, ali su se planovi izjalovili zbog, pretpostavljam, sujete trenera s kojim sam radila. Bila bih jedini ženski predstavnik naše države na tom takmičenju.
Kate i discipline
Neumorno razgovarajući nađosmo se pred vojničkom salom za vežbanje. Dok smo čekali starešine, govorili smo o katama i disciplinama u karateu.
- Koja kata ti je specijalka? - upitao sam je. - "Basaj daj" - reče kao iz topa. - Izazovna - odgovorih. - Jeste - složila se. - Koja je bila tvoja? - Dve, zapravo - Enpi i Niđušiho. - Elegantne, kratke - rekla je podižući obrve. - Jesu. U kojim kategorijama si se takmičila? - Kate, borbe, temašivari, maršal arts, nunčake...
Šampion i penzioner
Starešine se pojaviše i prekinuše je u nabrajanju kategorija. Potom svi zajedno uđosmo u salu za vežbanje. Jelena je svukla vojničku uniformu i obukla kimono. To je bio uvod u sudar titana. S jedne strane šampion, s druge penzioner. Fer borba.
- Jesi li za sparing? - upitao sam je kružeći oko nje i zagrevajući šake - u ime starih dana. Nasmejala se i samouvereno rekla: "Navali!" Oboje smo zauzeli početni stav i poklonili se jedno drugome. Pokušavajući da izgledam opasnije, lice mi se namršti, oči mi se upola sklopiše, disanje mi se zaustavi. Čekala je da je napadnem... Moja pesnica je kao raketa krenula ka njenoj glavi, ali u deliću sekunde našla se iznad nje, blokirana Jeleninim "age ukeom".
Ostali smo u tom stavu nekoliko trenutaka, a usne nam se oboma iskriviše i formiraše osmehe. - Dobra si - priznao sam joj. - Nisi ni ti loš za jednog penzionera - uzvratila je, a potom svi u sali prasnušmo u smeh.
(Kurir.rs / Dušan Stamenković / Foto:Nemanja Nikolić)