Kopredsednici Nacionalnog tima za preporod sela Srbije ministar Milan Krkobabić i akademik Dragan Škorić odgovarajući na pitanja zainteresovanih za ulaganje u ribarstvo, a posle konsultacija sa vrhunskim stručnjakom u toj oblasti profesorom Zoranom Markovićem, članom Nacionalnog tima za preporod sela Srbije, poručuju povratnicima da ulaganje u ribarstvo može da bude veoma isplativo. Na prostorima današnje Srbije, ribarstvo je bilo značajan način dolaska do hrane još iz perioda praistorijskih ljudi, koji su između 35.000 i 20.000 godine pre nove ere poznavali udicu i bodljikavi harpun. Riba je namirnica budućnosti, kako zbog svojih nutritivnih i preventivnih vrednosti (za kardiovaskularne, kancerogene i druge bolesti), tako i zbog činjenice da Srbija raspolaže ogromnim resursima za gajenje slatkovodnih vrsta riba.
Ribarstvo u Srbiji se odvija kroz akvakulturu - gajenje riba, ribarstvo otvorenih voda i preradu riba. Akvakultura se realizuje u toplovodnim (šaranskim), hladnovodnim (pastrmskim) ribnjacima i RAS sistemima (recirkularni sistemi za proizvodnju ribe). Proizvodnja ribe u poslednjoj deceniji varira između 7.278 tona 2017. godine i 13.013 tona u 2011. godini. Prema količini proizvodene ribe Srbija je negde u sredini u poređenju sa članicama EU, a manju proizvodnju od Srbije ima 12 članica EU.
Prosečna potrošnja ribe u Srbiji po glavi stanovnika je 5-6 kg po zvaničnim (odnosno 7 kg po nezvaničnim) podacima, što je 3-4 puta manje od evropskog i svetskog proseka. Ukupna potrošnja ribe u Srbiji poslednjih godina kreće se između 35.000 i 50.000 tona godišnje. Uvoz ribe beleži stalni rast. U poslednjoj deceniji se kretao od 23.336 tona (2008.) u vrednosti od 69 miliona dolara, do 36.089 tona (2018. godine) u vrednosti od 102 miliona dolara. Izvoz ribe iz Srbije uglavnom je baziran na ribljim prerađevinama (i to na preradi uvezene morske ribe) i poslednjih godina beleži značajan rast, od 697 tona u vrednosti od 4,1 milion dolara 2012. godine, do 2.095 tona, izvezene 2018. godine u vrednosti od 17,5 miliona dolara.
Ministar Krkobabić posebno naglašava neophodnost povećanja proizvodnje riba i udruživanja u specijalizovane ribarske zadruge:
„Srbija bi ponovo mogla da bude veliki izvoznik kavijara kao pre više decenija, kada je u SAD i druge zemlje godišnje izvozila 2-3 tone tog specijaliteta po ceni od 900 dolara za kilogram i ostvarivala prihod veći od 2,5 miliona dolara. Kladovski kavijar se vekovima služio i na evropskim dvorovima. Zbog izgradnje dve đerdapske hidroeletrane, šansu danas ima negotinski kavijar. Riba i riblji specijaliteti u većoj meri mogu da budu zanimljiva i isplativa ponuda i u jelovniku poljoprivrednih gazdinstava koje se bave seoskim turizmom. Činjenica da se tri četvrtine ribe koju konzumiraju građani Srbije uveze i za to država izdvaja ogromna finansijska sredstva ukazuje na neophodnost povećanja proizvodnje, čime bi se izdvajanja za uvoz slatkovodne ribe smanjila za oko deset miliona dolara godišnje! Resursi su veliki: samo u Vojvodini je više od 100 000 hektara koje se ne mogu koristiti za druge namene, a pogodne su za izgradnju šaranskih ribnjaka. Proizvodnja ribe u Srbiji, prema stručnim procenama, može da se poveća za 100 odsto, uz dobro osmišljen izvoz prerađevina od slatkovodne ribe.“
Krkobabić naglašava da moramo podsticati udruživanje, jer Srbija danas ima svega tri specijalizovane ribarske zadruge.
Profesor Marković ističe da u Evropi postoji ogroman deficit od preko 1,5 miliona tona ribe i da stalno raste njena konzumacija u Evropi i svetu. A u Srbiji postoje veliki neiskorišćeni raspoloživi vodeni resursi (reke, potoci, jezera, kanali, podzemne vode), a posedujemo i sirovine: pšenicu, kukuruz, ječam, soju za proizvodnju hrane za ribe. Veliki su kapaciteti i za proizvodnju ekstrudirane hrane za ribu.
Poljoprivredno ribarsko gazdinstvo svoju egzistenciju moglo bi da obezbedi proizvodnjom najmanje 10 tona ribe: to se u uslovima pastrmske proizvodnje može ostvariti na površini od 250 m2, odnosno 5 hektara šaranskog ribnjaka (u poluintenzivnoj proizvodnji), ili 1,5 hektara u intenzivnoj proizvodnji. Visina ulaganja su sa znatnim variranjima, što zavisi od konfiguracije terena, kvaliteta zemlje, blizine izvora za vodosnabdevanje, blizine puta i mogućnosti „kačenja“ na elektro mrežu, vrste materijala od kojih se gradi... Uložena sredstva u izgradnju ribnjaka se mogu vratiti za 4 do 6 godina.
Broj registrovanih ribnjaka je 149, od čega 77 šaranskih, 68 pastrmskih i 4 ribnjaka (RAS sistema) za gajenje kečiga. Broj registrovanih poljoprivrednih gazdinstava za proizvodnju riba je 518, od kojih samo ribe gaji 126 gazdinstava, dok se 392, pored ribarstvom, bave i ratarstvom, voćarstvom, stočarstvom. U proizvodnji riba sa više od 90 procenata dominiraju šaran i kalifornijska pastrmka. Pored ove dve vrste, gaji se: som, smuđ, štuka, beli i sivi tolstolobik, beli amur, babuška i linjak na šaranskim ribnjacima i potočna pastrmka, mladica i lipljan na pastrmskim ribnjacima, kao i kečiga i sibirska jesetra u RAS sistemima. U izlovu iz otvorenih voda od 50-tak vrsta koje se izlovljavaju, dominiraju: šaran, som, smuđ, štuka, beli i sivi tolstolobik, beli amur, deverika i babuška.
Ukupne površine pod šaranskim ribnjacima u poslednjoj deceniji variraju između 6.492 i 8.940 ha (nezvanično oko 14.000 ha), a pod pastrmskim ribnjacima između 33.255 m2 i 81.411 m2 (nezvanično oko 14 ha). Čak 98 procenata šaranskih ribnjaka je locirano u Vojvodini, a pastrmski u brdsko planinskim područijima centralne Srbije, pre svega u zapadnoj, istočnoj i južnoj Srbiji. Privredni izlov ribe iz otvorenih voda (velikih reka: Dunava, Save i Tise) obavljaju privredni ribari, kojih ima između 295 i 388.
Kako navodi akademik Škorić, prema raspoloživim resursima, uz dobru organizaciju i podršku države, Srbija u šaranskom ribarstvu vrlo brzo (za dve decenije) može postati ono što je Norveška u salmonidnom (pastrmskom) ribarstvu. Norveška proizvodi više ribe nego sve zemlje EU zajedno.
Nacionalni tim za preporod sela Srbije preporučuje povratnicima i svim drugim zainteresovanim građanima da ulažu u ribarstvo, zatim da se udruže u postojeće ili osnuju specijalizovane ribarske zadruge i na taj način omoguće svojim porodicama pristojnu i sigurnu egzistenciju. Za sve zainteresovane, uz savete kako se mogu udružiti, Nacionalni tim za preporod sela Srbije organizovaće stručne posete uspešnim ribnjacima kao što su: Ribnjak u Rogačici kod Bajine Bašte, u Skržutima - obodi Zlatibora, „Riboteks“ u Gornjoj Trešnjici, "Kapetanski Rit" Kanjiža, "BioFiš" - ribnjaci u Somboru i Baču, DTD Ribarstvo - Jazovo, Centar za ribarstvo i primenjenu hidrobiologiju „Mali Dunav" Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu - Grocka, u okviru koga je i Naselje praistorijskog ribara, čiji je tvorac i rukovodilac profesor Zoran Marković. Inicijativa za osnivanje ribarske zadruge stigla je od alasa iz Golupca, a sve specijalizovane ribarske zadruge će moći da konkurišu za podsticajna sredstva u okviru projekta „500 zadruga u 500 sela“.
MBPRR/Foto: Zoran Marković