SPECIJAL KURIRA! BOŽE PRAVDE: Kako je nastala i kako je menjana srpska himna
Konkursi za izbor državne himne bili su praćeni aferama i optužbama za korupciju, zvanični pobednici bili su diskreditovani, a Srbiji je kao državni simbol ostala pesma koju nikad niko nije izabrao
Srbija nikad nije imala sreće sa svojom himnom!
Još su stari narodi znali da pesma, podstičući emocije, svojom magijom okuplja ljude i sjedinjuje ih u jednoj ideji. Gotovo svaka država u novijoj istoriji određenu pesmu uzimala je za svoju himnu, da melodijom i tekstom simbolizuju pripadnosti jednoj, jedinstvenoj naciji i veri i da svakog pojedinca bodre i osnaže u svim svakodnevnim, ratnim i sportskim aktivnostima, podsećajući ga na junaštvo njegovih predaka.
Prve himne
Prve himne u svetu pojavile su se u 18. veku, a najpoznatija među njima je „Marseljeza“, koja je od 1795. obeležje nacionalnog identiteta Francuske.
Srbi su, međutim, gotovo čitav vek kasnije rešili da se svrstaju u red onih naroda čije države imaju i himnu.
Zadatak da se ovim pozabavi, piše Milivoje Pavlović u svojoj poznatoj i ozbiljnoj „Knjizi o himni“, knez Mihailo poverio je 1864. piscu Ljubomiru P. Nenadoviću, autoru „Pisama iz Italije“, tadašnjem načelniku u ministarstvu prosvete i crkvenih dela.
Ali Nenadović je zaključio da nije dorastao ovom poslu, pa se pismom obratio Đuri Jakšiću:
„Vi znate da ovde ima pevačko društvo, gde se peva razni pesama (...) ali kuburi i nema himne za knjaza, koja se kod sviju naroda svira i peva.“
Iz razloga koji su nam ostali nepoznati, ne znamo zašto se Jakšić oglušio o ovaj poziv, tek ministarstvo prosvete nastavilo je da poziva srpske pesnike da napišu himnu. Zna se da mu je odgovorio Jovan Jovanović Zmaj, šaljući im „Narodnu ’imnu“:
„Bože pravde, braniču stvorenja, Bože nade, Bože iskušenja, Praotaca štite sveti, I unuka s‘ njini seti“
... i tako još tri strofe.
Pesma nije prihvaćena za himnu, ali se vidi da je autor pesme „Bože pravde“ podobro zahvatio iz Zmajevog bunara.
Čitava akcija ministarstva prosvete neslavno se završila - i predlozi nekih drugih pesnika su odbijeni (ruku na srce, opravdano!) a nezadovoljni autori plasirali u tadašnjoj štampi klevetu da je“novac za nagradu autoru himne“ uzeo Ljuba Nenadović!
On je oštrim pismom demantovao ove glasine dokazujući da nikakva nagrada nije ni postojala, psole čega je dao ostavku u ministarstvu, ali se, piše Milivoje Pavlović - kome dugujemo i ostale podatke iznete u ovom tekstu - „u stanju potpunog rastrojstva iselio iz Srbije“ i dugo lečio po nemačkim banjama.
Tri godine kasnije ubijen je knez Mihailo, a na presto je došao četrnaestogodišnji sin njegovog brata od strica - Milan.
Pesma za Obrenoviće
Kad je himna u pitanju, još jednom se pokazalo da vredi ona „nije kome je kazano, već kome je suđeno“.
Za proslavu Milanovog punoletstva i preuzimanje vlasti (do tada je imao namesnike), od Jovana Đorđevića (1826-1900), prvog direktora Narodnog pozorišta, a tada dramaturga u ovoj kući, inače ujaka koji je podigao Stevana Sremca, poručen je prigodan komad. On je relativno brzo napisao „Markovu sablju“, u kojoj se na kraju narod na sceni okuplja ispred slike mladog vladara, a iza pozornice se čuje vesela muzika (kompozitor na privremenom radu u Narodnom pozorištu, Slovenac Davorin Jenko), koja prelazi u himnu od dve strofe:
„Bože pravde, ti što spase Od propasti dosad nas! Čuj i odsad naše glase, I od sad nam budi spas! Moćnom rukom vodi, brani Budućnosti srpske brod; Bože spasi, bože hrani Srpskog kneza, srpski rod!
Jedna volja da zadahne Složna srca, bože daj! Pa da srpstvu zora svane, Dugoj bedi dođe kraj!
Da nam sinu lepši dani, Da slobode sazre plod; Bože spasi, bože hrani Srpskog kneza, srpski rod!“
Ceo ovaj „projekat“, kazano današnjim jezikom, veličanja vladara i dinastije imao je veliku podršku države - predstava je dugo držana na repertoaru Narodnog pozorišta kako bi je videlo što više ljudi, gostovala je i u Nišu, i preko Dunava, u austrougarskom Novom Sadu, a i pesma je sama po sebi bila melodična i pevljiva, i „pogađala srpsku dušu“, pa je brzo ušla u narod i često izvođena na priredbama.
Zato je bilo prirodno da deset godina kasnije, kad se Milan bude krunisao za kralja, „prvog koji su Srbi imali posle Kosova“, Jovan Đorđević bude pozvan da svoju pesmu preradi kako bi postala zvanična himna Kraljevine Srbije.
On je izbacio drugu strofu iz svoje pozorišne pesme, dopisao tri nove strofe i svuda umesto „srpskog kneza“ stavio „srpskog kralja“.
Tako su Srbi konačno dobili himnu!
Pesma i za Karađorđeviće
I potrajala je „Bože pravde“ kao državna himna duže od dve decenije, sve do Majskog prevrata 1903, kada bog pravde nije sačuvao od oficirske ruke i sablje kralja Aleksandra i kraljicu Dragu Obrenović.
Na prestolu je sada bio kralj Petar Karađorđević, pa je već na početku 1904. raspisan konkurs za novu himnu (tražilo se kompletno rešenje, i muzika i tekst zajedno), ali nijedan od 61 prispelog predloga nije zadovoljio komisiju ministarstva prosvete. U junu je konkurs ponovljen, ali se ministarstvo ovog puta direktno obratilo najpoznatijim pesnicima, tražeći od njih tekst. Pozvani su bili Laza Kostić, Milorad Mitrović Šapčanin, Aleksa Šantić, Jovan Dučić, Josif Bersa (hrvatski arheolog i pisac libreta za opere iz Zadra), Dragutin Ilić (brat poznatijeg pesnika Vojislava), Mileta Jakšić (Đurin sinovac) i Rista Odavić (danas nepoznat pisac, u ono vreme istaknuti „kulturni radnik“ i gimnazijski profesor).
Na anonimnom konkursu (pesnici su zamoljeni da pošalju nepotpisane radove) pobedio je Aleksa Šantić (Jovan Dučić je kasnije izjavio da nije učestvovao na ovom konkursu).
Komisija, kojom je predsedavao predsednik vlade i ministar prosvete i crkvenih poslova, istoričar i akademik Ljuba Stojanović, duže od šest meseci oklevala je sa odlukom, ali kad je obelodanjeno ime pobednika, istog trena, ne časeći časa - počela je žestoka kampanja protiv nove himne.
Rezultati konkursa i Šantićeva pesma objavljeni su u službenom glasniku vlade, Srpskim novinama 25. februara 1906. godine, a istog dana Politika je, iz pera nepotpisanog autora, objavila i ocenu da „himna nije onakva kakva bi trebalo da bude... Ona nije dovoljno prosta, nije lako razumljiva, ima suviše inversija i neće moći lako da se pamti“.
Istog dana Večernje novosti su mnogo oštrije: „Ovo je prazno stihoklepanije - dostojno vlade koja ga je usvojila“, a Pravda dva dana kasnije već ne zna za milost: „Sva je uteha što je himnu usvojio ministarski savet koji je uopšte mnoge gluposti počinio u prozi, pa je prvo da učini i jednu u stihu“.
Nije bolje prolazio ni Aleksa Šantić, pa je pod salvom uvreda pismom iz Mostara, gde je živeo, posle samo tri nedelje zatražio da se njegova pobeda na konkursu - poništi. Ali, iako je himna, istini za volju, zaista bila teška za pamćenje i pevanje, i izveštačena, glavni problem nije bio ni u njoj ni u pesniku. Razlozi negativne kampanje bili su politički, a prava njena meta bila je vlada. Zato je Stojanović Šantiću odgovorio da je pesma sada postala „državna himna“ i da povlačenja nema.
Ali nije bilo baš tako: zbog cele gužve, na konkurs za melodiju himne nije se javio nijedan od uglednih kompozitora, pa je himna ostala bez melodije i nikad nije izvedena.
Zato je vlada naložila da se za 65. rođendan kralja Petra izvede „Bože pravde“, ali „personalizovana verzija“ - sa stihovima „Kralja Petra, bože, hrani / Moli ti se srpski rod!“ na kraju.
Kad je u decembru 1918. godine formirana Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, spojene su po prva i poslednja strofa narodnih himni sva tri južnoslovenska plemena: „Bože pravde“, „Lijepa naša“ i „Naprej, zastava slave“.
Sve je bilo rogobatno i veštački nalepljeno jedno na drugo, a sveopštom utisku skrpljenosti doprinosili su i stihovi: „Kralj Al‘ksandra, bože, hrani / Moli ti se srpski rod!“.
Pesma za novo doba
Na prvom talasu demokratskih promena, opozicija je u Skupštini 1991. godine postavili pitanje promene državnih simbola - grba i himne, a sve u želji da „izbriše mračnu komunjarsku prošlost“. U nastojanjima da se vrati „tradicionalna srpska himna ‚Bože pravde‘“ prednjačio je SPO Vuka Draškovića, koji se zalagao i za obnovu monarhije i povratak „Nj. k. v. Aleksandra“ u zemlju.
U konkurenciji za „demokratsku“ himnu bile su i „Vostani, Serbije“ Dositeja Obradovića (tri verzije melodije komponovali su savremeni autori: Varteks Baronijan, Zlatan Vauda i Ljuba Manasijević) i „Marš na Drinu“ Miloja Pavlovića, na poznatu melodiju Stanislava Biničkog.
Na referendumu o nacionalnim simbolima 31. maja 1992. godine većina građana je bila za zastavu s crvenom petokrakom, tradicionalni grb Srbije u obliku crvenog štita s krstom i četiri ocila, ali bez dvoglavog orla, i za „Marš na Drinu“ kao himnu. Ali referendum prema pravilima nije uspeo, jer nije izašlo preko 50 odsto upisanih birača (uključujući i birače na Kosovu).
Potreba da građani novu himnu odobre na referendumu zaobiđena je 2004. godine, kada je preporukom Narodne skupštine i zaključkom vlade za himnu proglašena „Bože pravde“, sa izmenama „srpske zemlje“ umesto „srpskog kralja“, te „otadžbina“ umesto „kraljevina“ i „Bože, spasi“ umesto „srpskog kralja“ u pretposlednjem stihu.
Ustavom iz 2006. narodu je i formalno uskraćeno pravo da se direktno izjašnjava o himni, i njen izbor poveren je poslanicima Skupštine.
A oni su dizanjem ruku ozvaničili političku trgovinu kojom je monarhistička pesma Jovana Đorđevića proglašena za himnu jedne republike.
U svojoj poslovičnoj političkoj kratkovidosti, tada su prevideli da je Srbija višenacionalna zemlja, to jest da jedna petina njenih građana nisu Srbi i da „Bože pravde“, sa svojim pozivanjem na srpstvo iz 19. veka, teško da može da ispuni svoju osnovnu funkciju koju kao himna ima, a koju smo naveli na početku ovog teksta - da okupi ljudi oko jedne ideje.
Kurir.rs/ Autor Momčilo Petrović Foto: arhiva