Andrija Milošević svojevremeno je sa Cetinja došao u Beograd i živeo je veoma skromno. Jedno vreme radio je kao prodavac novina, a kada se zaposlio u "Ateljeu" čelnici su pristali da mu pomognu - iznajme stan i kupe potrebne stvari za domaćinstvo, kako sam sebi tada nije mogao da priušti čak ni pošten obrok.
Glumac je nebrojeno puta isticao da ga je glad ga naučila da prepozna prave vrednosti i ceni trud i rad.
"Život nije takmičenje, jedina titula koju imate i nosite sa sobom je titula ljudskog bića. Ukoliko pratite ono čovečansko u sebi spemni ste na svakojaku žrtvu zarad ljubavi. Srećni su oni koji se vole i poštuju, čuvaju i nadogradjuju jedni druge", kaže on, koji je napomenuo i da "ne mogu" suštinski u njegovom rečniku ne postoji.
Da li ste tu karakternu crtu nasledili od roditelja?
"Dok sam odrastao, zatim prolazio sjajnu školu i fakultet, video sam da sa 'ne mogu' neću daleko dogurati. Takođe sam primetio da mnoge ljude sopstveni ego slabi i postaje snažan okidač za odustajanje. Ne razmišljajte o uspesima, popularnosti, statusu, novcu i imate šansu da ostavite trag."
Kojih momenata tokom školovanja, a kojih provedenih sa pokojnim roditeljima Pekom i Verom volite da se prisetite?
"Detinjstvo polako iz sećanja prelazi u mit. Tu se dodirne sa umetnošću, a ko prepozna taj dodir postane pisac. Romantičarski gledam na te stvari. Detinjstvo mi je bilo prepuno životnih lekcija, kojih sam tek kasnije postajao svestan. Nisu to samo trenuci već i stil življenja i vaspitanja koji mi je pomogao da se sada izražavam slobodno."
Koliko često imate vremena da prošetate stazama kojima ste kao dečak sa mlađim bratom Veliborom prolazili?
"Slobodan čovek ne živi u kavezu. Kada god hoću mogu da prošetam ulicama detinjstva. Sećanja su mi dostupna svakodnevno. Vremenom ona dobijaju razna tumačenja i oblike, zavisno od toga koliko sam lično i umno napredovao."
Dugo su vas dok niste bili zauzeti pitali kada ćete da se skrasite, kada ste se, međutim, zaljubili i sa devojkom započeli zajednički život nastupila su pitanja koja se tiču ženidbe i potomaka. Da li vas ljudska znatiželja na te teme zabavlja ili zamara?
"Ne obraćam pažnju na to. Moj život je moj krst i moja stvar. Niko nema uticaj na njega. Ne pripadam nikakvoj modi razmišljanja. Jedino takav čovek može zemlju, ljude i život učiniti boljim."
Da li pored velikog broja odigranih predstava, serija i filmova možete da kažete da ste ostvarili dečačke snove?
"Dečak koji ima ciljeve, više nije dečak. Onog trenutka kada počnete da kalkulišete u životu, zauvek ste zaraženi odraslošću. Sve su uloge ja, a sebe čuvam od svega što smatram neupotrebljivim za boljeg mene."
Kurir.rs, M.G/Story/Foto: Ana Paunković