Kao u pesmi Zabranjenog pušenja "Dan kada je otišao Hase", navijači Partizana srednje generacije i stariji prisetiće se današnjeg dana pre 37 godina kada su na terenu najvećeg rivala igrali kao domaćini protiv zagrebačkog Dinama za devetu titulu u klupskoj istoriji.
Bila je to bitka protiv direktnih konkurenata za mesto prvaka Jugoslavije, a na tribinama je bilo više desetina hiljada ljudi. Tadašnje vlasti su, znajući kakvo je interesovanje u narodu vladalo za meč, izdale javnu preporuku roditeljima da decu ispod 14 godina ne dovode na stadion Crvene zvezde.
Očekivanja su prevazilazila i kapacitete Marakane, što je doneklo kompenzovalo tugu kod "grobara" zbog prinudnog iseljavanja iz Humske sa JNA, koji se i te godine, kao i svake druge prethodne u to doba, pripremao za slet povodom Dana mladosti 25. maja.
Da su sva upozorenja imala smisla, videlo se od ranih jutarnjih sati na dan derbija. Kolone navijača su od jutra pristizale na Marakanu, mnogi sa jedinom željom da pronađu kartu. Bio je to jedan od onih dana kada su popularni beogradski "tapkaroši" zarađivali "ficu" samo od jedne utakmice, jer nikog nije bila briga koliko košta ulaznica, već se tražila jedna više.
Uže gradsko jezgro bilo je u crno-belim bojama od Železničke stanice do Terazijske česme i od Slavije ka Autokomandi, a tribine "pune ko oko" nekoliko sati pre početka meča, spremne da svedoče pravom fudbalskom spektaklu.
I danas nema tačnog odgovora na pitanje koliko je gledalaca prisustvovalo duelu. Zvanično, to je bilo približno broju od 75.000. Nezvanično i bliže istini, preko 94.000 navijača sa kupljenim ulaznicama. U jednom se svi slažu da Partizan sasvim sigurno nikada više u ulozi domacina nije dočekao protivnika pred većim brojem svojih navijača.
Sve što se danima podgrevalo u medijima i među pristalicama dva tima, kulminiralo je na terenu. Dinamo je došao u Beograd sa dva boda manje od Partizana, na pet kola pre kraja šampionata, da pobedom zakuva završnicu. I bio je blizu! Na poluvremenu su vodili 2:0 i činilo se prema prikazanom da "modri" predvođeni Ćirom Blaževićem koračaju lagano ka drugoj uzastopnoj tituli.
Ipak, nastavak donosi preokret. Prvo je golman Marjan Vlak srušio Zvonka Vargu za penal koji je realizovao Aca Trifunović, da bi Dragan Mance u 83. minutu završio posao udarcem glavom iz peterca.
Nakon meča se diskutovalo o penalu nad Vargom, ali polemika nije bila ni blizu žučna kao ove današnje:
- Bio je penal! Prošao sam Vlaka i imao kontrolu lopte. U takvoj situaciji je prirodno da svaki napadač želi da postigne gol, a ne da padne. Vlak je imao podignute ruke više nego što mu je bilo potrebno. Isprečio mi se i oborio me na zemlju, tako da tu nikakve dileme nije bilo - priča za Kurir junak preokreta Zvonko Varga.
- Pre penala, u prvom poluvremenu bili smo totalno nadigrani. Gubili smo mi mnogo mečeva, nije to sporno, ali način na koji je Dinamo odigrao protiv nas tih 45 minuta, tako nešto nikome nije uspelo te sezone. Mislim da su mogli i do 3:0, jer su imali još jednu ozbiljnu priliku za gol. Ne znam šta nam se dešavalo, osim što se nikome nije svidelo to što ključnu utakmicu igramo kao domaćini na Zvezdinom terenu. Drugo, Dinamo je bio sjajan tim. Sve im je išlo od ruke dok nije došlo poluvreme.
Na poluvremenu trener Miloš Milutinović uspeo je da probudi ponos i povrati veru igračima da je preokret moguć.
- Miloš je bio harizmatičan čovek. Trener koji se ni u najtežim trenucima nije ponašao destruktivno zbog panike. Staloženo je pričao, govorio nam da smo bolji od Dinama i da će nas navijači poneti do pobede. Bio je u pravu. Kada smo izjednačili došli smo do šanse i da pobedimo. A na tribinama je bio pakao. Ni pre, ni kasnije, nikad više nije odigran onakav prvenstveni meč u Jugoslaviji. Potpisujem! Bilo je i večitih derbija i mečeva sa Hajdukom, ali takvu utakmicu su odigrali samo Partizan i Dinamo. Tada se među nama igračima i u klubu pričalo da je bilo 100.000 ljudi na stadionu! Računajte da je preko 94.000 ljudi kupilo ulaznicu i ko zna koliko ih je prošlo, onako ...
D. P.