Čajetina – Svi su čuli za srpsku prestonicu pršute, zlatiborsko selo Mačkat, ali samo oni koji su obišli ovo malo mesto između Užica i Čajetine, videli su velelepni dvorac, nesvakidašnji za ovaj kraj Srbije. Sagradio ga je Ratko Šopalović, heroj u Prvom svetskom ratu, koji je na Solunskom frontu ostao bez očiju.
„Dok je ležao u bolnici, došao je kralj Aleksandar, a Ratko mu je skrenuo pažnju zbog svoje mladosti i teških povreda. Pitao ga je kako se oseća, a Ratko mu je odgovorio da mu je žao što ne može videti oslobođenu Srbiju. Kralj je to zapamtio, i prilikom posete Zlatiboru raspitao se za ovog junaka. Poslao ga je na školovanje u Francusku, a zatim dao na korišćenje dva vojne kantine, jednu u Sarajevu,a drugu u Čačku“, rekao je za RINU, Radojica Vasiljević, sveštenik koji je u Mačkatu dočekao penziju.
Visoka pukovnička plata i dve kantine, omugućile su slepom junaku dobre prihode i zato je odlučio da ostvari svoj dugogodišnji san. U rodnom Mačkatu počeo je da gradi kuću, neviđenu za to vreme u srpskim selima. Sa gradnjom se započelo 1927. godine, a završilo deceniju kasnije.
„Otac je ovakav dvorac video na Krfu gde je provodio vojničke dane i želeo je i sebi da napravi takvu kuću. Kad su mu finansije to dozvolile angažovao je radnike iz Dubrovnika koji su bili vešti majstori za ovakav vid građevina. Majdan se nalazio u blizini, a otac je svaki kamen lično opipao. Čak se i nekoliko puta rušilo, kako bi se uradilo po njegovoj želji. Imao je nameru ovde da otvori sirotište ili dom za slepa i slabovida lica“, rekao je Gvozden Šopalović, Ratkov sin.
Velelepni dvorac u zlatiborskom selu ima 1156 kvadrata, tri sprata i dvadeset soba. Međutim, već godinama unazad jedini stanovnik ovog zdanja jeste upravo Gvozden, koji čuva uspomenu na pokojnog oca i sva njegova odlikovanja, ukupno petnaest.
„Imao je više odlikovanja od generala Smiljanića i zaista je važio za velikog heroja, iako je bio slep. Prema izjavama pojedinih poznavalaca tog doba, čak je i Josip Broz Tito jedno vreme radio kod njega. Umro je 07. Maja 1969. godine u Mačkatu, a sve vreme je živeo u ovoj kući“, kaže Gvozden.
U izgradnju raskošnog dvorca, pored radnika iz Dubrovnika bili su uključeni i Ratkovi rođaci,koji su za to bili pošteno plaćeni, ali su ipak nakon njegove smrti tražili svoja prava i deo kuće. Kako kaže Gvozden, sudski proces trajao je od 1973. do 2009. godine i konačno je on postao jedini vlasnik dvorca u Mačkatu. Država je ovo zdanje proglasila za kulturno-istorijsko dobro i sada se čeka bar neka reakcija nadležnih kako bi se dvorac otrgnuo od zuba vremena, ali i zaborava. Jer, srpska istorija i herojstvo utkani su u njegove zidove.
(Kurir.rs/RINA)