Srpski košarkaš Goran Huskić izazvao je polemiku, kada je na društvenim mrežama izneo stav o sportu.
Košarkaš španskog Burgosa, komentarisao je uticaj sporta ne samo na pojedinca, već i na društvo i život u celini.
- Iako sam i sam profesionalni sportista, moram priznati da je sport po mom mišljenju stvoren upravo vođen onom "hleba i igara" (naravno to nije izvorno moje mišljenje , ali ta perspektiva meni lično ima najviše logike) Nekada su to bile koloseumske arene gde su se ljudi borili do smrti, sada imamo manje nasilne vrste takmičenja u sličnim građevinama, cilj je da se velike narodne mase, isprazne, istroše, i usmere svoju energiju na tako trivijalne stvari. Definitivno postoje i dobre strane toga, uči te disciplini, trudu, upornosti, snalaženju u kolektivima, sklanja te sa ulice, ali sveukupno ako se uzmu u obzir sve strane, i uzročno-posledični lanac, da sport skodi mnogo više društvu, nego što koristi.
Sportista koji posveti celu mladost i najbolje godine sportu, pritom nema nikakve garancije da će uspeti, je u velikoj većini slučajeva nedovoljno obrazovan, ne zna da radi nikakav zanat, nema radni staž, a procenat koji uspe da za 13-15 godina profesionalne karijere obezbedi egzistenciju je jako mali, takvi mladi momci ako im ne uspe da postanu profesionalnci, obično su emotivno ispražnjeni, izgubljeni, i često se odaju porocima da ne nabrajam. Sa druge strane, ubeđen sam da ne postoji ni jedan sport, da bi ljudi mnogo uključenije i energičnije učestvovali u promenama u društvu, državi, politici, provodili više vremena na ulici menjajući stvari i da sport, samim tim negativno utiče na kvalitet života svih građana.
Živimo pravilo da uspešan sportista, ne sme da javno iznosi svoje misljenje ako odskače od stada (mainstream politike) i da ne bi trebalo uopšte da se meša po pitanju egzistencijalnih pitanja svog naroda, države ili bilo kog pitanja (postoje izuzeci koji potvrđuju pravilo, kao Nikola Mirotić).
Znam iz iskustva da se 95 posto uspešnih sportista plaši da javno iznese svoje mišljenje po nekom pitanju, da ne bi ugrozili karijere, i da ne bi bili razapeti, naravno ako to odsksače od trendinga. Evo sveži primer od milion njih imate na primeru Vlade Divca, Bogdana Bogdanovića, i Peđe Stojakovića. Javno su na svojim instagram profilima podržali prosteste afroamerikanaca u borbi protiv rasizma u stranoj zemlji, i izašli na ulice na proteste, što je za poštovanje, ali kako isti ti ljudi nisu našli za shodno da javno, na svojim profilima iskoriste svoj uticaj i podrze ugrožavanje osnovnih (verskih) prava svog naroda niti su komentarisali policijsku brutalnost prema svom narodu. To je samo jedan dokaz da što si bliži vrhunskom sportu to si bliži toj nemilosrdnoj kapitalističko-globalističkoj ruci, moraš da igraš kako sviraju. Nemam ništa protiv tih ljudi to su jako nezgodne stvari, i sigurno je veliki pritisak javnosti na njih, i svaka reč mora da se dobro meri, inače si gotov, samo komentarišem sport u globalu.
Što se tiče zdravlja i svog tela za kraj bih dodao jedan tvit našeg bivšeg košarkaša Milana Dozeta "Nije pitanje hoćemo li u starosti biti invalidi, nego ko će koliko para uzeti u karijeri da ima za bolje felne na invalidskim kolicima..."
Meni lično je sport samo pomogao u životu, iako je mnogo teško bilo doći do nekog visokog nivoa, i ne znam dal' bih svom detetu preporučo taj put, ali ja sam ta greška u statistici, šta je sa onima i gde su svi oni koji su to pretpreli, a nisu se poklopile kockice? Moje skromno misljenje o sportu, napisao je Huskić
Kurir sport
.