Na kakvom smo jadnom mestu kapitulirali! Istina, nema lepog mesta za poraz, ali biće bolje da poglavlje o završetku rata sa NATO 1999. godine u
budućim istorijama Srbije bude bez ilustracija!
Jer, šta je imalo da se vidi u makedonskom selu Blace, tik uz granicu sa Kosovom, pre dvadeset godina, i šta ima da se vidi danas? Ništa! A tu su počeli četvorodnevni pregovori koji su krunisani potpisvanjem Kumanovskog sporazuma, koji je zaustavio bombardovanje skraćene Jugoslavije...
Kafana „Evropa 93“, čija je fotografija 6. juna 2019. obišla svet, ni tada ije bila ništa drugo do obično drumsko svratište na petstotinak metara od graničnog prelaza Blace-Đeneral Janković. Danas je fasadi, koja od tada nije menjana, dodata albanska zastava i transparent sa natpisom (na albanskom, naravno) „Poezija bez granica, Blace-egzodus 1999“. Uz vrata, trojezični (engeski, makedonski, albanski) natpis na debljoj plastičnoj foliji koja imitira spomen-ploču, i podsećanje da su na tom mestu počeli pregovori koji su doveli do ulaska NATO na Kosovo. Poslednjih meseci kafana ne radi, jer je promet slab.
- Niko ne svraća - rezignirano kaže Jakup Bardi.
On drži u zakup baraku i tri stola na neravnoj goloj zemlji ispred nje, „depandans“ „Evrope 93“. Nudi tursku kafu, čaj i instant supu, ali gostiju nema, Promet preko prelaza je živ, ogromna većina automobila ima kosovske tablice, ali nikoga ne zanimaju ni kafa ni istorija. Tako prolazi svetska slava...
Učesnici i svedoci
Šta se tačno dešavalo tokom pregovora između generala NATO Majkla Džeksona, s jedne, i generala policije. Obrada Stevanovića i generala Vojske Jugoslavije Svetozara Marjanovića, s druge strane, nije se znalo ni onda, niti se zna danas. Pre dvadeset jednu godina, narodu je - i bukvalno! - bombi bilo preko glave, i samo smo hteli da rat prestane, a za diplomatske finese nekog tamo dokumenta nam se... nije nas bilo ni najmanje briga.
Protekom vremena, učesnici i svedoci tog istorijskog događaja, otkrivali su detalje na kašičicu, ali je sve to bilo jako osenčeno tekućim političkim interesima. Primera radi i dalje postoje dva različita objašnjenja zbog čega je baš Kumanovo odabrano za sastanak pregovarača. Na našoj strani, oni koji u svemu vide zaveru, skloni su tumačenju da je time i simbolički trebalo poništiti Kumanovsku bitku 1912. godine, posle koje se Kosovo našlo u sastavu Srbije. A stvari su jednostavnije: prvobitno je za pregovore bila određena jedna škola u Đeneral Jankoviću, pograničnom mestu sa jugoslovenske strane prema Makedoniji.
Ali, NATO delegacija bojala se da uđe na ratno područje, pa su naši, posle sat i po otezanja, negde oko 11, prešli kod njih. A čim se uđe u Makedoniju, prva kuća s leve strane puta prema Blacu je kafana „Evropa 93“. Kad je jugoslovenska delegacija pred kafanom zatekla nekoliko stotina stranih novinara, shvatila je da je to mesto unapred određeno... Na izmaku dana, postalo je jasno da će pregovori potrajati, pa su naši tražili da se za nastavak odredi neko mesto na autoputu Vranje-Skoplje, jer je povratak iz Blaca na noćenje u Prištinu bio opasan zbog prolaska kroz kačaničku klisuru... Već sutradan, sastanak je održan u velikom šatoru na kumanovskom aerdoromu, gde su Francuzi imali bazu.
Opasna pretnja
Pouzdani svedoci kažu da je Slobodan Milošević, gospodar života i smrti, pristao na sklapanje mira tek kad mu je ruski izaslanik Viktor Černomirdin rekao da će, ako se rat nastavi, „NATO sravniti Beograd ovako...“, i dlanom prešao preko stola. To je bilo 2. juna. Doduše, prošle godine se analitičar Miroslav Lazanski oglasio sa ekskluzivnim otkrićem da je Milošević bio žrtva zapadnih obaveštajnih službi, koje su ga preko nekih jugoslovenskih generala a njihovih saradnika, ubedili da treba položiti oružje jer „kopnena intervencija iz istočne Slavonije i Mađarske samo što nije počela“. Kako god bilo, Mirovni plan Rusa Černomirdina i predtsavnika Zapada, finskog diplomate Martija Ahtisarija, usvojen je u jugoslovenskoj Vladi, pa u Skupštini, a onda su počeli pregovori u Blacu.
Našu delegaciju činili su Nebojša Vujović iz Saveznog ministarstva inostranih poslova, Slobodan Miletić iz Saveznog MUP, Obrad Stevanović, pomoćnik ministra unutrašnjih poslova Srbije, predstavnici Ministarstva odbrane i nekoliko generala, prevodilac... Na kraju, Sporazum su potpisali Majkl Džekson, Obrad Stevanović i general Svetozar Marjanović, u ime Vojske Jugoslavije.
Pregovori su tog prvog počeli blefom. Britanski general Majkl Džekson, koji je vodio pregovarački tim Kfora, rekao je na početku našima da je na najvišem državnom nivou dogovoreno da se sporazum potpiše do 14 sati i da on nema mandat da bilo šta menja. Navodno ga je komandant NATO Vesli Klark obavestio da je Milošević saglasan da se stavi potpis na ponuđeni dokument. General Blagoje Kovačević diplomatski je rekao: „Ako je naš predsednik rekao da mi ovo potpišemo, mi ćemo to svakako i učiniti. Ali mi bismo morali da se prethodno sa njim čujemo...”
Pregovori počeli blefom
Ispostavilo se da je to što je Džekson rekao bila izmišljotina, pa su se razišli... Tokom nastavka pregovora, naša je delegacija spavala u Vranskoj banji. NATO vojnici čekli su je na granici iza Preševa, vodili je do aerodroma u Kumanovu, gde je imala svoj šator, i svako veče vraćali natrag. Početni predlog plana znatno je promenjen, jer je jugoslovenska strana nastojala da sporazum ne zaključi s NATO-om, već s organizacijom pod okriljem UN, odnosno Kforom. I da, zbog straha od odmazde Albanaca, naša vojska sa Kosova ode tek kad NATO uđe.
Posle svakog novog predloga, obe strane su se povlačile u svoje šatore i telefonom konsultovale sa centralama. Tako je bilo i 9. juna. Jugoslovenska delegacija rekla je šta je imala, i popodne se povukal u Vranjsku Banju. Uveče ih je, iznenada, pozvao Majkle Džekson i rekao: „Sve što ste tražili je prihvaćeno, dođite na potpisivanje.“ Tako je Kumanovski sporazum potpisan 9. juna u 23.45 sati.
Na Kosovo i Metohiju su prvo stigli Rusi. Njihove jedinice ušle su u centar Prištine 12. juna u 01.30 časova, a potom nastavili na aerodromu Slatina. Istog jutra, nešto posle pet iz Makedonije su preko Blaca ušli britanski vojnici. Odmah za njiima i Francuzi, a Nemci oko podne... Italijani su zauzeli svoje položaje dva daqna ksnije, u noći između 14. i 15. juna. Pripadnici Vojske Jugoslavije napustili su Prištinu 16. juna, u konvoju od pedesetak teretnih i putničkih vozila. Oklopna vozila mirovnih snaga UN bila su na čelu i začelju kolone. Poslednji jugoslovesnki uniformisani policjac koji je napustio Kosovo bio je genera Obrad Stevanović - prešao je administrativnu liniju kod Merdara u 19.55 časova 20. juna 1999. godine.
Bombarovanje Jugoslavije zaustavljeno je, ali je nasilje na Kosovu nastavljeno. O tome je, s naknadnom pameću, govorio Majkl Džekson: „Nažalost, tragično je da smo posle povlačenja srpskih snaga imali obrnutu situaciju - neki kosovski Albanci su pomislili da je prikladno iskoristiti svoju većinsku poziciju da bi izvršili represiju nad srpskom manjinom.“
Kurir.rs/Momčilo Petrović
Foto Vladimir Šporčić