Ovo je priča koju niste mogli da pročitate u školskim udžbenicima i da čujete na časovima istorije.
Tragedija o kojoj se godinama posle Drugog svertskog rata ćutalo u Japanu.
Hadžime Fudži rođen je 30. avgusta 1915. godine u prefekturi Ibaraki kao najstarije od sedmoro dece. Pridružio se vojsci i pokazao se toliko vešt u rukovanju mitraljezom da su ga poslali u Kinu.
Tamo je ranjen pa je završio u lokalnoj bolnici. U bolnici ga je negovala medicinska sestra Fukuko.
Bila je to ljubav na prvi pogled. Vratili su se u Japan, venčali se i dobili kćeri - Kazuko i Cieko.
Umesto da ga pošalje u Kinu, vojska ga je zadržala u Japanu i poslala ga na Akademiju vazduhoplovstva gde je diplomirao 1943. Postao je komandant čete i dobio je zadatak da svoje studente uči karakteru i disciplini.
Ovo je podrazumevalo da u njih usadi dubok osećaj odanosti i patriotizma. Takođe mu je dužnost bila da im objasni i svrhu kamikaza. Prema rečima nekoliko njegovim preživelih učenika, često im je govorio da će umreti sa njima ako bude mogao.
Ali nije mogao.
Minobacačka granata zbog koje je onda završio u bolnici osakatila mu je toliko ruku da njome nije mogao da upravlja avionom.
Do 1944. godine, Japan je znao da je u ozbiljnim problemima. Mnogi od njegovih veterana nikada se nisu vratili. Očajna, vojska je stvorila specijalne jedinice za napade nazvane "Tokotaj" - samoubilačke odrede sastavljene od vojske i mornarice.
Fudži je želeo da se pridruži kamikazama.
Na nesreću za njega, bio je žrtva sopstvenog uspeha. Popularan među svojim studentima i osobljem, dokazani ratnik iz Kine... Vojska je jednostavno odbila njegov zahtev. Oni su takođe naveli činjenicu da je on porodičan čovek, dok je većina onih koje su slali u samoubilačke misije bili samci.
Njegova supruga je apelovala na njega da se kloni rata. Imali su dve male ćerke. Ako pogine, šta bi se sa njima dogodilo?
Ali kako je sve više i više njegovih studenata odlazilo na samoubilačke misije Fudži je sve vreme imao osećaj da izdaje svoje štićenike. Osećao se kao licemer, zbog čega je ponovo apelovao na japansku vojsku da ga pusti da umre. Odbili su njegov drugi zahtev.
Njegova supruga nije mogla da se pomiri sa ovakvom situacijom... Da je Fudži ostao u Japanu, imala bi muža, dok bi ćerke imale oca. Ali bi ga zauvek progonila krivica koju je sebi nametnuo da time što ne učestvuje u ratu kao kamikaza on izdaja svoje studente učenika i svoju zemlju.
Postao bi duh (po japanskoj tradiciji) tek napola živ. U najboljem slučaju, jednostavno bi izbledeo, ugasio se. U najgorem slučaju, na kraju bi okrivio svoju ženu i decu za svoje nečasno postupanje.
U jutro 14. decembra 1944. godine Fukuko je obukla svoj najfiniji kimono. To je učinila i sa trogodišnjim Kazukom i jednogodišnjom Ciekom. Na kraju, napisala je svom suprugu pismo, pozivajući ga da izvrši svoju dužnost prema zemlji i da ne brine o svojoj porodici.
Njegova porodica će ga čekati.
Zatim je Cieko umotala u platneni ranac i vezala bebu na leđa. Uzevši za ruku Kazuko, krenula je prema reci Arakava u blizini škole u kojoj je predavao njen suprug. Uzevši uže, vezala je starijoj ćerki zglob i zajedno sa njom skočila u ledenu vodu.
Policija je pronašla tela kasnije tog jutra, a Fudži je doveden na lice mesta.
Sledeće večeri on je napisao pismo svojoj najstarijoj ćerki, moleći je da se brine o majci i mlađoj sestri dok im se on ne pridruži.
Zatim je izveo tradicionalni ritual "jiubicume" (odsekao je mali prst na šaci) i svojom krvlju napisao svoj treći apel vojsci.
8. februara 1945. Fudži je postao komandant 45. eskadrele Šinbu - koju je nazvao Kajšin (Vedri duh). Nešto pre zore 28. maja, devet aviona krenulo je prema Okinavi, a svaki je nosio pilota i mitraljesca.
Naišli su na dva američka broda USS Drekler i USS Lauri.
Dva aviona su se zabila u Dreksler, koji je potonuo za nekoliko minuta sa 158 članova posade. Fudži je bio u jednom od ta dva aviona.
Tog trenutka je bio ponovo sa svojom prodociom.
Kurir.rs/Warhistoryonline/P.L.