Nekadašnja rukometašica Crvene zvezde Gordana Dikić, koja je zbog odanosti, ali i nemara u klubovima kroz koje je prošla zaradila neizlečivo oštećenje ruke, sprema se da se vrati rukometu. Zato što je, moglo bi se reći, time ucenjena!
To je, kako kaže, jedino rešenje kako bi dobila bilo kakvu pomoć u golgoti kroz koju godinama prolazi. Sva odricanja zarad karijere i sve tinejdžerske snove zaustavila je teška povreda ruke. Neadekvatno lečenje i procena u klubu da može da nastavi sa igorm, doveli su do brojnih operacija i do činjenice da je gotovo ostala invalid.
Svi pokušaji da sa Zvezdom, Rukometnim savezom i ostalim organima u Srbiji dogovori bar pomoć oko pokrivanja troškova nastalih zbog povrede, završili su u ćorsokaku. I zbog toga je Gordana rešila da se uhvati za zadnju slamku spasa i pokuša da ispuni ono što su u RSS i MOS od nje tražili - da zaigra za reprezentaciju.
- Uslov rukometnog saveza i ministarstva sporta, da bi mi pomogli, morala sam biti u reprezentaciji. Ja sam dete iz unutrašnjosti, iz malog grada, i sama sam svojim trudom i igrama dospela u Crvenu zvezdu. Igrala tri selekcije, licencirana za super ligu, među najboljim strelcima druge lige... Sa 18 je došla povreda i sve ostalo znate - kaže nam Gordana, pa nastavlja:
- Sama sam svojim trudom i igrama, bez veza i vezica kako to danas ide, bez svojih najblizih na tribinama stala uz rame sa starijima i iskusnijima. Klub me šalje na pregled i operaciju bez unapred urađenog rentgena i magneta, navodno je urađena stabilizacija ramena, a šrafova na snimcima nema. Posle godinu dana dobila sam šest hiljada dinara od osiguranja za to. Posle toga bilo je sve teže i teže.
Nakon teksta koji smo obajvili početkom godine, probudila se nada da će Gordana ipak dobiti i te kako zasluženu pomoć. - I onda posle pisanja Kurira jave se ljudi iz Rukometnog saveza, iz Zvezde, Ministarstva sporta i kazu da bih pravo na doštetu imala da sam bila u reprezentaciji?!
Još jedna stvar je veoma simptomatična u celoj priči...
- Ne pitaju kako sam, ne pitaju se da li je bilo propusta u lečenju, da li je klub odgovoran. Ne pitaju ništa, jer obični ljudi, jer deca iz unutrašnjosti nemaju prava na bolji život i posao? Ne mora sve to da ih interesuje kao nekakve predstavnike sporta, ali kako ih ne interesuje kao ljude? Ni čelnici moje opštine nemaju sluha za razgovor, svi imaju nekog prečeg i važnijeg posla, ali zato velika zahvalnost RK Novi Pazar, rukovodstvu i igračima, koji su pokazali da još ima ljudi.
Iz očaja i u beznađu u kojem živi gutajući lekove protiv bolova da bi mogla koiko-toliko da funkcioniše, Gordana donosi odluku:
- Pa jedino mi preostaje da se vratim na teren i da igram levom rukom. Odlučila sam da treniram na svoju odgovornost kako bih ušla u reprezentaciju i ostvarila svoja prava, pa nek ostanem i bez ruke! Ne mogu više da trpim ponižavanja, ne mogu više to da gledam, isteraću svoje pa nek crknem - zaključila je naša sportistkinja.
Gojko Filipović