Reporteri Kurira posetili su mesto s koga potiče slavni srpski vladar i gde se nalazi neobičan spomenik
U ovo davno vreme dok je Bog još hodao zemljom, Srbija je bila bogata i moćna zemlja. Novo brdo tako je bilo poznato u Evropi kao mesto gde se kopa ruda glamskog srebra, ona koja u sebi sadrži i trećinu zlata.
Karavani iz Dubrovnika, Venecije i cele severne Italije kretali su se širokim putem kao mravi, sporo i uporno, u koloni koja nije imala ni početak ni kraj. Rudari sa severa Evrope, a posebno iz Nemačke, dolazili su pred zidine novobrdskog hrama puni nade da će im se osmehnuti sreća i da će naći posao u nekom od bezbroj rudnika, te da će za godinu pozvati i porodice da krenu iz hladnih i negostoljubivih predela kojima haraju ostaci krstaških bandi i kuga, i pridruže im se na Kosovu, čija je „zemlja plodna i plemenita“, a ljudi su „visoki, dobri i lepi“.
Tri kule
Da bi zaštitili Novo Brdo i njegove rudnike, vladari srpski na tri su puta kojima su osvajači mogli da priđu podigli tri kule - tri predstraže: Prilepac, Prizrenac i Prines. Posade u njima imale su zadatak da na vreme uoče neprijatelja i upaljenom vatrom upozore Novobrđane da se spreme za odbranu.
Tako je bilo, uistinu, a o onome što sledi, propoveda se različito, sa manje ili više dodavanja istini.
Pa tako u „Žitiju Svetog kneza Lazara“, koje se, zato što je postavljeno na internet prezentaciji SPC, može smatrati zvaničnim, piše: „Lazar Hrebeljanović je najverovatnije rođen 1329. godine u Prilepcu kod Novog Brda. Taj grad je dobio njegov otac Pribac Hrebeljanović od kralja Dušana Nemanjića kao nagradu za službu na njegovom dvoru. Istorija zasad ne zna kako se zvala majka Lazara Hrebeljanovića. Ne zna se takođe ni koliko je tačno braće i sestara imao. Otac Lazara je bio logotet na dvoru kralja Dušana u Prištini. Porodično bogatstvo Hrebeljanovića je bilo veoma malo i obuhvatalo je samo utvrđeni grad Prilepac i grad Prizrenac.“
Hrabar i plemenit
A monahinje iz Ravanice, Lazareve zadužbine i mesta gde se čuvaju njegove mošti, u svojoj verziji „Žitija“, pripovedaju: „Kada u Srpskoj zemlji carovaše silni car Stefan Dušan on oko sebe imađaše mnoge blagorodnike i velikaše; među njima beše i znameniti velikaš Lazar Pribac Hrebeljanović. Pribac beše iz grada Prilepca kraj Novog Brda i imađaše troje dece, dve kćeri i jednog sina - ovoga blaženog i slavnog Lazara, čije žitije i stradanje želimo ovde da izložimo.
Lazar se rodio oko 1329. godine u spomenutom gradu Prilepcu kod Novog Brda. Još iz detinjstva on beše blage naravi, oštrouman i dobrodušan. Vaspitan bi on od roditelja u hrišćanskoj veri i pobožnosti. Čiste naravi, krotkoga uma, hrabrog i plemenitog srca i duše, on brzo napredovaše u svakom dobru i mudrosti. Podarene mu od Boga darove on bogato umnožavaše i revnosnom pobožnošću svog podvižničkog života divno uveličavaše. Tako darovit, on ne samo što brzo preteče svoje vršnjake nego i privuče na sebe pažnju carevu i steče njegovu blagonaklonost, zbog čega bi uzet na carski dvor u Skoplju, i ubrzo zatim uveden u državne poslove.“ I sve ovako do samog kraja kada se opredelio za carstvo nebesko „prinevši sebe na kosovsku žrtvu, i sa sobom sav narod srpski.“
Obožavanje
Knez Lazar među najomiljenijim je istorijskim ličnostima u srpskom narodu, ali retko gde je predmet tolikog obožavanja kao što je u Ravanici, i u Kosovskom Pomoravlju. Tamo je sahranjen, a ovde, u kamenom gradu iznad Prilepničke reke, pritoke Binačke Morave rođen. Sa zlatnom kašikom u ustima, kao sin Dušanove desne ruke, kako to tvrde ravaničke monahinje, ili kao potomak carevog pisara, zaduženog za izdavanja povelja, što tvrdi SPC.
Bila je godina 2001. Ratne rane ni na ljudima ni na zemlji još nisu bile zacelile, kad je ono Srba što je ostalo odlučilo - zašto ne reći otvoreno: prkosno! - da knezu na mestu gde je nekada stajao Prilepac podignu spomenik. Ne od bronze ili mermera, i ne u prirodnoj ili natprirodnoj veličini - i prkos ima granice i osećaj za realni odnos snaga - nego da na vrhu brda postave običnu ploču od belog kamena u spomen na njihovog kneza: da je te i te godine tu rođen, da je poginuo na Kosovu i da je bio srpski vladar.
Sve je to uklesano ćirilicom, i mali krst, manji od pedlja, i postavljeno, a dva dana kasnije, ploča je razbijena.
Jedan seljanin naišao je na slomljeno obeležje, prikupio sve komade, do poslednjeg, kao svetinju, i u vreći ih doneo u selo. Ali razbijeni kamen se ne lepi. Ni poverenje u susede Albance, ali to su naučili mnogo ranije... Sledeće godine izneli su na Prilepac novu ploču, sveštenik ga je okadio i zalio vinom, i nad njim odslužio parastos, svi prisutni, njih stotinak, krstili u se kao jedan na svaki pomen imena Božjeg, ali kad su pošli nizbrdo, kućama, poneli su spomenik sa sobom! I tako, svake godine, do dana i Vidovdana današnjeg!
Življenje u budućnosti
Na kraju svakog ovog vidovdanskog okupljanja na vrhu brda, s kojeg, kad je vedro, puca pogled desetine kilometara unaokolo na plodnu ravnicu koja je mogla da hrani i Albance i Srbe, koliko god da ih je bilo, na gnjilanske višespratnice i fabrike, zaokrugljena brda Velike planine i bele zidove Novog Brda na jednom od njih... iz mase okupljenih javlja se Srbin koji želi da bude „kolačar“ ili „kum“ sledećeg okupljanja.
Danas, na Vidovdan 2020. godine, to su Vladimir Denić (67) i njegov sinovac Marko (28), iz obližnjeg sela Prilepnica. U Prilepnici ima 600 albanskih kuća i dve kuće Denića - Vladimirova kuća i kuća njegovog brata i Markovog oca Bore.
- Kumstvo za nas znači blagoslov kneza Lazara i donosi napredak porodice, zdravlje, sreću i bolji život... Godinu dana kumovanja na Prilepcu za Deniće predstavlja veliko nadahnuće za osećaj srpstva, ne samo kroz podsećanje na prošlost i na sadašnjost već i za življenje u budućnosti - govori, naglašavajući svaku reč, Vladimir.
Vojnici Kfora
Novine su takve - da biste vi ovo danas, na Vidovdan, čitali, mi smo morali da na Prilepcu budemo dan ranije.
Može se samo pretpostaviti da će kao i prošlih godina, na pomen knezu Lazara, zajedno sa nekoliko stotina Srba iz okolnih sela i njihovih gostiju iz Beograda i Vojvodine, doći i desetak vojnika Kfora. Stanu malo sa strane, i muškarci i žene sa pištoljima u kožnim futrolama na zadnjicama, i ćute. U početku pažljivo slušaju bledunjavu devojku prevodica, a onda im pažnja popusti, pa pogled počne da im luta preko zelenih brda. Možda se pitaju šta njihovi rade tamo odakle su došli, a šta oni tu gde čak ni mobilni telefoni nemaju domet.
Parastos
Prenu se tek kad glumac Saša Stojanović, kostimiran i krunisan, počne da govori knežev monolog. Ili im je u opisu posla da paze da ne upotrebi mač? Tridesetak kilometara vazdušne linije odatle na severozapad, na Gazimestanu na Vidovdan, uvek u isto vreme, bude mnogo više sveta. I nikad manje od pet-šest vladika ne služi parastos knezu i onima koje je „prineo na kosovsku žrtvu“.
Lazarev sin, Stefan - za njega nema sumnje da je rođen u svili i kadifi - zapisao je o tome: „Mučenik Hristov postade veliki knez Lazar.... Sve ovo što je rečeno svrši se godine 6897. od stvaranja sveta, meseca juna 15. dan, u dan utorak, a čas je bio ili šesti ili sedmi, ne znam - Bog zna“.
Na Prilepcu je počelo, na Gazimestanu završeno. A traje do dana današnjeg...
(Kurir.rs / Momčilo Petrović / Foto:Nemanja Nikolić)