U osnovnoj školi sam odlučila da budem muško, šišala sam se na ćelavo, nosila kožnjake, slušala rokenrol, priča Zorica Jovanović iz Niša
l Zorica je rođena 5. maja 1964. godine, a pre nje su roditelji Josip i Zagorka imali sina Zorana, koji je preminuo usled gušenja.
- To je tužna priča. Moj bratić Zoran je rođen 1961. godine, ali je preminuo sa 13 meseci. Baka ga je čuvala i on je uzeo zrno nekuvanog pasulja sa stola i stavio ga u usta. Baka je skočila i rekla mu da izbaci to, a on se izgleda uplašio i pasulj je otišao gde ne treba. Tako je to bilo - priča Zorica.
Zorica Jovanović, poslednja niška urbana virdžina, sa 55 godina želi da promeni pol i da konačno i kompletno bude onakva kako se, kako kaže, i oseća i ponaša - muškarac.
- Ćale i keva su pre mene imali dečkića, koji je sticajem nesrećnih i strašnih okolnosti izgubio život sa 13 meseci. Onda sam se rodila ja, gledali su u mene kao u boga - priča za Kurir Zorica.
Sudar s realnošću
Potom je došla osnovna škola i tih sedamdesetih godina prošlog veka Zorica je počela da nosi farmerice, što je bio šok za ondašnje društvo. Bio je to njen sudar s realnošću.
- Tu sam, u OŠ „Maršal Tito“, jednostavno odlučila da budem muško. Ćale Josip je iznad svega želeo da ima muško dete, ali ga je u to vreme bilo sramota da o tome otvoreno govori u društvu. Svakako me je podržavao. Zezale su me neke ćurke jer sam se šišala na ćelavo i nosila kožnjake, slušala rokenrol. Ali tako sam ih isprepucala da više nisu pisnule. Tukla sam se i kasnije, i to s muškarcima. Tada, pa i danas, za mene je vladala ona krilatica - tri puta opominjem, četvrti put udaram. Bez pardona - priča Zorica.
Kaže i da pamti vreme kada su mladi masovno izlazili na stepenice Narodnog pozorišta, kada je bilo sramota da se sluša narodna muzika i kada nije bilo primitivizma na svakom koraku.
Zorica navodi i da se nikada nije zagledala ni u jednog muškarca. Naprotiv.
„Šta ću joj sad?“
- Umelo je srce da mi zaigra kada vidim dobru ribu. I bila sam u vezi sa ženama, ali kada u krevetu dođe do onog glavnog, uvek pomislim: „Šta ću joj sad?“ Zato i danas hoću da promenim pol, da izgledam onako kako se osećam. Normalno, to isto srce danas nije baš kako valja, pa bih morala da prođem niz pregleda. Operacija, zajedno sa pripremom, dosta je skupa. Ali, ukoliko bi se našlo novca, išla bih odmah pod nož, samo da sam zdravstveno sposobna - svedoči Zorica.
Ona danas živi od socijalne naknade. Društvo je baš zbog njenog ponašanja malo osuđivalo, ljudi su je po Nišu gledali čudno, pa nije našla posao na kome bi se zadržala. Radi nešto honorarno, ali sa svim tim jedva krpi kraj s krajem.
- S klincima iz kraja nekad šutnem loptu da se podsetim na vreme kada sam igrala fudbal. I kada su me podržavali drugari, jer se sa ženama nisam družila baš puno - priča Zorica.
(Kurir.rs /Marko Smiljković / Foto: Kurir)