Izmislio Rokere s Moravu, kultne pesme Mikiju Jevremoviću, ime Televiziji Pink. Igrao maloletnog Tita, komponovao i za sebe i za druge, u životu imao jednu devojku i jednu ženu...
Tako sam se obratio Mikiju Jevremoviću kad sam ga presreo u Hali sportova, ispred WC, gde se raspevavao. On je tad bio najveća zvezda u Jugoslaviji. Imao sam 20 godina i već stotinu napisanih pesama. I tu i tako je počela moja muzička priča.
Moja nana
Rođen sam u centru Beograda i promenio sam 11 adresa dok se nisam oženio. Od tada još četiri. Išao sam u pet osnovnih škola i u muzičku gimnaziju. Kad sam imao 16 godina, iz ormara sam izvadio očevu gitaru, zamolio ga da me nauči tri akorda i to sam te godine sam usavršio.
Moji su se razveli dok sam još bio beba. Pripao sam ocu i živeo sam s njim i sa bakom, koju sam zvao nana. Njoj dugujem najviše u životu, za sve što sam mogao da naučim. Bila je vrlo čudan lik. Evo, recimo, samo jedan primer: kad su okupirali Srbiju 1914, moj pradeda, a njen otac, rekao joj je da mora da nauči jezik svog neprijatelja, tako da je od svoje desete godine sama naučila nemački, a uz to i francuski. Kasnije je došla u Beograd, radila je u Vremenu, pa u Borbi kao korektor i lektor, novinar u zagrebačkom Vjesniku, splitskoj Slobodnoj Dalmaciji i spiker u Radio Rijeci. Karijeru je završila u izdavačkoj kući „Rad“.
Detinjstvo
Najveći deo detinjstva proveo sam u Studentskom gradu u Novom Beogradu. Ne „na“, nego - „u“ Novom Beogradu. Leti sam išao da se brčkam u peščanim kanalima, jer se tada tek gradio Novi Beograd. Brao sam bambuse, imao sam prvi bicikl i prvu vazdušnu pušku u svom kraju. Igrao sam se na obodu Starog aerodroma. Bila je velika atrakcija prošetati se do tamo i videti prvi mlazni avion kad je sletao u Beograd.
Kad sam bio mali, nisam uopšte razmišljao o tome šta ću biti kad porastem. Samo sam bio svestan toga da volim igru i zabavu. I fudbal. Nikad nisam voleo školu, a stalno sam bio odličan đak. Do petog razreda sam išao u dve osnovne škole u Beogradu, posle čega sam otišao u Zadar s bakom i tamo sam nastavio školovanje. Nakon završenog petog razreda, ponovo sam sproveden u Beograd, gde sam živeo sa ocem i u Lenjinovoj školi sam završio šesti i sedmi razred, da bih konačno osmogodišnje školovanje završio na ostrvu Iž kod Zadra. Majku sam video, koliko se ja sećam, tri puta. Poslednji put kad sam imao 17 godina, donela mi je neke poklone, to mi je ostalo u sećanju. Ona se preudala, živela je u Nemačkoj. Ona je bila vajar i, kako kažu, glavni zabavljač u društvu. Taj loš odnos između oca i majke je uslovio da je ne viđam. Nisam mogao da osetim kako je živeti bez majke jer je tu emotivnu prazninu popunjavala moja nana... kad se navikneš da je to tako.
Bio sam Tito i Betoven
Moj otac se jedini u Jugoslaviji bavio foto-stripom, to vam je ono: umesto crteža fotografije i pored toga, na njima, u oblačiću tekst. Onda je došao na ideju da po knjizi, koju je napisao jedan Slovenac o detinjstvu Josipa Broza Tita, napravi foto-strip. Mene je ščepao da igram malog Tita. Imao sam 10 godina kad sam otišao u Titovo rodno mesto Kumrovec, gde sam proveo dva meseca. Taj foto-strip je objavljen u 14 izdanja, sve škole i biblioteke u Jugoslaviji su ga imale. Kad sam, mnogo kasnije, postao poznat uz pomoć Rokera s Moravu, doživljavao sam da mi ljudi, moji vršnjaci, kažu: „A, videli smo te kao Tita, čitali smo to u školi!“ Osim tog Tita igrao sam i Betovena u jednom drugom stripu, to smo slikali u jednom zamku u Sloveniji. Posle završetka osmog razreda, zamolio sam oca da me ratosilja školovanja u narednih godinu dana. On je pristao, što mu je najbolja odluka u životu. Njegovom. U toj godini slobode, savladao sam gitaru i komponovao svoje prve pesme.
Kad je trebalo da budem upisan u srednju školu, otac je rekao:
„Zakasnili smo za ovu umetničko-slikarsku“, jer sam ja u porodici bio viđen za slikara: „Gde da te upišem?“ Pričali smo telefonski, ja sam tada bio na moru. Rekao sam: „Pa upiši me u neku školu gde nema matematike, biologije, fizike i hemije.“
I on nađe idealnu školu, muzičku „Kornelije Stanković“.
Posle srednje muzičke upisao sam istoriju umetnosti, gde sam dao dva ispita, na jedno dva-tri sam pao. Bila je to presudna godina za moju odluku da li ću da studiram i budem kustos ili ću da budem ono za šta sam predisponiran - kompozitor. Upravo te 1970. objavljene su prve dve moje pesme na singl ploči. Oformio sam sastav BB, čiji je zvuk bio drugačiji od onoga što se tada slušalo, imali smo violinu, obou, flautu, violu, fagot uz klasičnu ritam-sekciju.
Saradnja s Mikijem
Te godine sam sticajem gorepomenutih okolnosti upoznao Mikija Jevremovića. Čudno me posmatrao kad sam mu se predstavio. Imao sam 20 godina, ali sam izgledao kao da imam 16. Nije prihvatio da se odmah vidimo, nego mi je zakazao sastanak za deset dana. Došao sam kod njega, pozvonio, a on me je dugo gledao kroz špijunku i razmišljao da li da me pusti unutra... To mi je kasnije pričao. Kad me pustio, ja sam mu otpevao 15 pesama, od čega je on odmah bezecovao deset! Predložio mi je da snimimo na njegov singl „Ako jednom vidiš Mariju“ i „Oprosti mi“, i to odmah. U oktobru 1970 - uskoro će tome biti 50 godina - počela je na radio-stanicama da se vrti pesma koja je do danas ostala evergrin.
Moja i Mikijeva saradnja trajala je punih deset godina. Snimio je 33 moje pesme, zajedno smo učestvovali šest puta na Beogradskom proleću, dva puta smo pobedili. Osim njega, moje pesme snimili su i Đorđe Marjanović, Dragan Stojnić, Anica Zubović, Ljiljana Petrović... sve junaci mog detinjstva. Nisam morao da jurim pevače i nudim im svoje pesme. Svi oni su mene tražili posle uspeha s Mikijem. Moje narodnjake su otpevali Mirjana Barjaktarević, sestra Silvane Armenulić (i za nju sam napisao „Dani naše mladosti“ na njenom poslednjem singlu), Hanka Paldum i drugi. Ansambl Tamburica 5 je snimio moju pesmu koja je deset godina na Radio Beogradu emitovana u ponoć, a zove se „Hajde da pevamo celu noć“. Najpopularniji narodnjak koji sam ja pisao je „Nisi znala da te volim“, koji sam napisao za Raleta Ćajića.
Rokeri s Moravu
Tokom 1976-1977. bio sam u vojsci. Koliko nisam voleo školu, toliko nisam voleo ni vojsku i nisam razumeo zašto ja moram da provedem godinu i po dana tamo. Jedan pukovnik u kasarni u Rijeci mi je to ovako objasnio: mi, kaže, moramo da vidimo koliki procenat ljudi može da izdrži da živi u ovakvim uslovima, da bude odvojen od kuće, da spava ovde, bude maltretiran vojnim vežbama, da jede iz konzervi kojima je istekao rok trajanja... I onda sam razumeo zašto mora da postoji vojska. Ali zbog toga šta sam bio i čime sam se bavio, imao sam olakšanje, jer sam uvek uspevao da dobijem odsustvo da bih snimao muziku, pa sam tako od 15 meseci vojske, četiri proveo u Beogradu.
Jednom prilikom, kad sam došao na odsustvo, vozio sam se u trolejbusu ka Slaviji, držeći Politikin zabavnik u ruci, i tad sam došao do stihova, onako, samo mi došlo: „Stojadinka ovce šiša, pripomaže ju Radiša.“ To sam zapisao na margini časopisa. Kad sam se vratio u kasarnu, napravio sam jednu slikovnicu koju sam poslao svojoj devojci. Stihovi i ilustracije. Na jednoj stranici je bila nacrtana seljanka, uz nju - mali Milojica sa šajkačom i jedna ovca. Plus - pomenuti stihovi. To je bila inicijacija, iskra.
Po povratku iz vojske uobličio sam tu pesmu i još nekoliko u tom stilu, a inspiraciju da koristim taj govor dobio sam tako što sam u vojsci slušao pomoravski jezik od drugih vojnika, među kojima je bio i Zvonko Milenković. Kad sam direktoru „Beograd diska“ Mići Milutinoviću pustio pesmu „Stojadinka ovce šiša“, čovek se oduševio i rekao: „Ajde da snimamo to!“ Sedam dana me zvao telefonom i ubeđivao me da uđemo u studio i snimamo. Okupio sam ljude koji su sa mnom u tom trenutku sarađivali na pop muzici. Zvonko je odlično pevao, pa sam njega pozvao da dođe iz Kruševca, a na ulici sam sreo školskog druga Branka Jankovića. On je u tom trenutku pevao u kraljevačkoj kafani. Tu je već bio gitarista Bane Anđelović, kojeg sam, po njegovoj želji, priključio pevačkom kvartetu. Tako je nastala grupa, ali nismo imali ime. Onda je ton majstor u studiju Aca Radojičić, dok smo mi razmišljali o nazivu, dobacio:
„Rokeri s Moravu!“
Rekao sam mu: „Kume, kupljeno!“
Čim je objavljena prva ploča, diskografska kuća je poludela od štampanja. Odmah su prodali 100.000 primeraka. Pred kraj te godine napravim singl „Turio Ljubiša pivo da se ladi“, sa još jednom pesmom. Proda se u trista hiljada. U prvih godinu dana objavili smo sedam singlova, 14 pesama. Najbolji tiraž dostigao je album iz 1980, gde je bila pesma „Krkenzi kikiriki evri dej“. Prodato je preko 380.000 kopija. Samo od te ploče, da kažem od te pesme, ja sam kupio stan od 60 kvadrata i najnovijeg „volva“.
Radili smo puno, nekad i po tri koncerta dnevno. Prvi u 16, drugi u 18 i treći u 20 časova, kao bioskop. Nismo radili samo jul i avgust i za Novu godinu. Grupa je postojala sve do 1991, kad smo objavili poslednji - 19. album. Odlučio sam da zbog rata u kojem se zemlja našla više ne snimamo i ne pojavljujemo se estradno. Do tada smo, jedini sa šajkačom na glavi, promovisali srpski humor duž čitave države u selima, varošima i velikim gradovima, u Francuskoj, Švedskoj, Nemačkoj, Austriji, Engleskoj, Kanadi, Americi i Australiji. Eee, a onda je meni, posle 15 godina pauze, ćefnulo da napišem još dvadeset novih pesama za jubilarni dvadeseti album i DVD-izdanje.
BB šou
Početkom ‚devedesetih, odlučio sam da se u svom gradu bavim televizijom. Prvo sam na Politici imao 45 epizoda „Bebevizije“, pa sam onda bio na Trećem kanalu, uporedo sa Studiom B. Od prve večeri emitovanja Televizije Pink išao je moj „BB šou“ u osam uveče. Ta emisija mi je donela dva Oskara popularnosti. Bio sam sedam puta kum na venčanjima raznih prijatelja, a računam u kumstvo i to što sam ja izmislio ime za TV Pink. Željko Mitrović je četiri godine svirao bas-gitaru u Rokerima, i posle kad je hteo da otvori studio, pita me za naziv. Tražio je nešto kratko i pamtljivo. Setio sam se jedne italijanske ploče čiji je izdavač bio „Spleš“ iliti fleka. Na toj televiziji sam uradio 536 epizoda i onda je Željko skinuo emisiju bez obrazloženja. Nikad ga nisam pitao zašto. Željku sam venčani kum i krstio sam mu dvoje dece sa prvom suprugom Sonjom. Samo me pozvao na kafu u svoju kancelariju i rekao: „Kume, od jeseni više neće da ide.“ Tada je s programa skinuo još nekoliko emisija. Posle toga smo se sreli možda još jednom. Svako je otišao na svoju stranu.
Pre 12 godina sam počeo da radim emisiju „Smeh terapija“, koja je sastavljena od skečeva i viceva koji su snimani za „BB šou“. Ali za razliku od „BB šoua“, gde se nisu emitovali spotovi Rokera s Moravu, jer je Željko Mitrović to zabranio, u „Smeh terapiji“ imamo po četiri spota u svakoj emisiji.
Penzija
U penziji sam već tri godine. Uvek častim poštara kad mi izručuje zasluženih 20.000 dinara. U samoposluzi mogu da dobijem popust od 15 dinara na osnovu čeka. U novembru punim 70 godina. Da li ću obeležiti taj jubilej, to ne zavisi od mene. Mogao bih da objavim neke raritetne snimke Rokera s Moravu koji dosad nisu viđeni, ili da objavim disk sa svojim neobjavljenim pesmama. Nisam zadovoljan time kako se isplaćuju sredstva za autorska prava, s obzirom na to šta sam i koliko sam uradio. Ali sam i svestan toga da je sada vreme nekih drugih autora i kompozitora.
Ćerke i supruga
Svoju suprugu Magdalenu sam upoznao u školi. Imali smo nekakav sportski dan, išli smo na Košutnjak. Nosio sam gitaru oko vrata i svirao, a Magdalena je išla sa svojim društvom i u prolazu mi je stavila parče čokolade u usta, rekavši: „Jedi ovu čokoladu, nemoj da pevaš!“ I onda je pobegla. Sutradan sam je našao u školi, bila je u nižem razredu od mene. Od tada smo 52 godine zajedno, a u braku 42.
Pre nekoliko godina pitao sam ćerke Anitu i Doris jesam li ja bio u redu otac. Fascinirale su me time koliko su me nahvalile! Ja sam sa ženom i decom neprekidno provodio vreme, igrali smo se na ulici, na snegu. Iz inostranstva sam njima i sebi donosio po 50 longplej ploča, kupovao sam im poklone, sve što su hteli. Nešto malo bih donosio para od tih turneja, dok su ostali članovi grupe uvek štekali novac i sve nosili kući. Uvek sam žurio kući da budem s njima, meni je kafana bilo preko glave. Vrlo rano sam ih obišao sve, zahvaljujući kustosu za kafane Radetu Vučkoviću, koji je otpevao moju pesmu „Tako je plakala Isidora“, koja je prodata u 350.000 primeraka.
Doris je objavila tri albuma, sa svojim pesmama. Ona piše tekstove na engleskom i mislim da ovde nije doživela pažnju koliku bi doživela negde u inostranstvu. Sama se usavršila da bude tonski snimatelj i time sa bavi. Doris, nažalost, ima multiplu sklerozu, protiv koje se bori svojim duhom i kreativnošću. Angažovana je oko supruga i oko ćerke, koja ima deset godina. Anita je završila akademiju, profesionalni je montažer. Montirala je sve moje spotove i emisije „Smeh terapije“, od 15. godine je išla na Pink da montira emisije „BB šou“. Nažalost, ne bavi se svojim poslom jer nije uspela da pronađe zaposlenje.
Magdalena i ja smo oformili normalne ljude u vremenu koje je bilo teško za normalnost!
Kurir.rs/Ivan Ercegovčević/Foto: Zorana Jevtić, Privatna arhiva