Portugalski fudbaler, Luis Nani danas je milioner i uživa u luksuzu, a kao dete živeo je u kući sa pacovima i gušterima, dok se samohrana majka borila da devetoro dece preživi dan.
"Jednog dana sam, još kao dete, postao svestan da je Bog izabrao mene da budem fudbaler. Ali moja priča počinje gladovanjem. Živeo sam sa majkom i osmoro braće i sestara u kući koja je imala rupe u podu iz koje su izlazili pacovi i gušteri. Kada bi padala kiša krov smo promenili plastikom. Nismo imali ništa da jedemo, borili smo se za živote... ", započeo je Nani ispovest za “Players tribune” i nastavio:
"Jedan od starije braće došao je na ideju kako da dođemo do novca. Otišao je na Zelenortska ostrva i meseci su prolazili on se nije oglašavao ni pojavljivao. Previše sam ga voleo da bih bio besan na njega, ali njegovo odsustvo je mojoj majci prilično otežalo život. Ostala je malom decom, od kojih sam ja bio najmlađi. Morala je da se stara o svima nama. Živeli smo u mestu blizu Lisabona. Sve je radila samo da bi nas prehranila. Pevala je, radila u restoranu, čak i u vatrogasnoj stanici", seća se Nani teških dana, a onda su usledili još teži.
"Posle nekoliko godina majka je upoznala novog čoveka. On nije hteo da živi u našoj kući, nego je tražio da se preselimo u njegovu koja je bila u još gorem stanju. Nas desetoro je delilo jedno kupatilo, jednu dnevnu sobu, jednu kuhinju... Spavao sam na kauču. Na sve sam se navikao, skoro na sve. Jedina stvar na koju nikad čovek ne možete da se navikne je glad", kaže Nani.
"Svi kažu "pogledajte jadnu decu u Africi", ali ne urade ništa povodom toga. Ko je osetio glad, toliko da mu usta budu suva, stomak da vrišti, a telo bude toliko slabo da ne može ništada radi, on zna o čemu pričam. Jednog dana me je moj, pet godina stariji, brat pitao: Zašto ne odemo u bogati deo Lisabona datražimo hranu? Imao sam 10 godina i nisam bio siguran da je to pametna ideja. Ali Paulo je znao da će oni imati višakhrane. Bio sam zapanjen. Davali su nam krekere, supu, hleb, kupovali nam hranu. Čak smo stekli i nekogprijatelja. Mislim da smo im se dopali jer nismo krali, nego smo bili iskreno gladni", otkriva Nani i nastavlja:
"Jednog dana dok smo igrali fudbal moj brat Paulo je ušao u piceriju i tražio picu, rekli su da nemaju. Međutim, neka žena nas je pozvala i dala nam picu. Kakav ukus! Ljudi će misliti da preterujem, ali garantujem vam da i dan danas mogu da osetim ukus te pice. Žena nas je pitala šta radimo i rekli smo da igramo fudbal, pa nas je pozvala da dođemo i sutradan... Gledala nas je dok igramo fudbal i rekla nam: Slušajte, imam jednog prijatelja, profesionalnog fudbalera. Možda može da vam pomogne. Prijatelj je bio, ni manje ni više, Marko Aurelio. I tako smo tražili picu, a dobili probu u jednom od najboljih klubova u Portugalu – u Sportingu", rekao je Nani.
Rad, disciplina su kod Luisa uvek bili prisutni dok je recimo Paulo bio talentovaniji po prirodi. Međutim, to uglavnom nije dovoljno za uspeh. Luis Nani je posle duge evropske karijere otišao u Ameriku i sada sa 33 godine igra u Orlando Sitiju.
(Kurir sport)