Bezbrižno detinjstvo prekinula joj je velika tragedija. Vesni Trajilović (25) iz Vranova, kod Smedereva, ubila se majka na njene oči. Tada je imala samo sedam godina i nije znala šta se dešava. Tu je počeo sunovrat porodice, a ona je zahvaljujući dedi završila u hraniteljskoj porodici.
- Bila sam jako mala, imala sam sedam godina. Bila sam u kući sa majkom, i ona je izašla do dvorišta, nisam znala šta se dešava. Uzela je otrov kojim se poliva voće protiv štetočina, sipala ga u jogurt i popila. Sećam se da sam gledala, kako joj ide pena na usta, i kako umire. U jednom trenutku je došla hitna pomoć i izneli su je iz kuće, tada sam je poslednji put videla, ostala mi je samo jedna fotografija, i to je sve što imam od nje. - počinje svoju tešku životnu priču Vesna.
- Imali smo velikih problema s ocem alkoholičarem. Počeo je da pije sa 15 godina, i od tada do danas, nije prestajao. Vraćao se kući modar od batina, spavao na ulici, a lepa reč od njega, za mene je bila samo mašta. Posle smrti majke, ostala sam sa babom i dedom. Otac nikada nije bio kući, oni su pazili na mene. Nisam imala ništa, bila sam željna svega. Rođendani, ekskurzije, nove patike, a neretko i parče hleba - svega sam bila željna.
- Pošto nismo imali ništa, bili smo jako siromašni, morala sam da idem na deponiju i da skupljam staro gvožđe kako bismo imali nešto da prodamo i kupimo hleb. Pre ili posle škole, ja sam bila na deponiji, i rovarila po smeću. Svi moji drugari iz škole dolazili su da bacaju đubre, a ja kada ih vidim, samo kažem sebi - stani iza kontejnera, da te ne vide, bilo me je jako sramota - priča kroz suze Vesna.
- Svakodnevna fizička i psihička maltretiranja od strane oca kada se u nekom trenutku pojavi kući, i život koji smo živeli doveli su me do ruba propasti. U srednjoj školi, kada sam imala 16 godina, pobegla sam sa časova, napila se i otišla na Smederevsku tvrđavu. Tamo sam polupala staklenu flasu i prerezala vene. U glavi mi je bilo samo jedno - za koga ja živim?.
- Posle mog pokušaja samoubistva, deda je alarmirao Centar za socijalni rad, koji je istog dana došao po mene. Sećam se kako su ušli u dvorište, i rekli babi da mi spakuje stvari. Uzela sam svoje stvari, a s dedom sam se mimoišla na kapiji, on je došao kući u trenutku kada su me izvodili - te scene nikada neću moći da zaboravim. Počeo je da plače, a ja sam u sebi rekla, hvala ti deda. On je bio stariji čovek, i morao je da nađe neko rešenje za mene, sada kada sam starija, razumem u kakvoj smo situaciji bili - priča Vesna.
- Kada sam stigla u hraniteljsku porodicu, osećala sam se jako čudno. Bilo me je sramota, da sednem, legnem, i da jedem. Noćima sam imala košmare, i budila se u znoju. Vodili su me kod lekara, i imala sam svoju terapiju koju sam pila. Oni su bili jako dobri prema meni, ali ja nisam mogla da se opustim, ipak to nije bio moj dom.
Posle nekoliko meseci, upoznala sam jednog dečka, mog sadašnjeg muža. Otišla sam kod njega, i dogovorili smo se da ostanem tamo. Pozvala sam ljude kod kojih sam bila, i saopštila im da ja ostajem kod njega, oni su se složili, ali morao je da se složi i Centar za socijalni rad, jer sam ja u tom trenutku bila maloletna. Oni su takođe dali isti odgovor, i ja sam ostala kod njega da živim. Od tada se čujemo povremeno, ali nema jakih emocija, ja sam im zahvalna na svemu, i rado se čujem sa njima - kaže devojka.
- Imam troje dece, ali ima rana koje nikada neće da zacele. Ja sam osoba koja nikada nije imala pravu porodicu. Meni fali zagrljaj, poljubac i podrška. Nikada nisam slavila rođendan, paketić za Novu godinu sam dobila samo jednom, i to od socijalnog. Nikada nisam imala pažnju nekoga dok nisam upoznala svog supruga. Znate, jako boli kada nemate nikoga oko vas, kada se osećate prazno i samo - kaže Vesna.
- Posle svega što sam preživela, ostala sam čvrsto na svojim nogama. Ne želim da dozvolim da budem kao ljudi koji su bili oko mene. Želim da budem prava majka i da svojoj deci pružim sve. Ja imam troje dece i oni će imati od mene ono što ja nikada nisam imala, a to su ljubav i podrška.
Jedina želja koja mi je stalno u glavi jeste da podignem spomenik svojoj majci. Moje majke se ne sećam, ali me duša boli kada joj odem na grob, a ona nema ni krst ni spomenik. Finansije su ono što me muči po tom pitanju, ali kada bih to uspela da uradim, mirno bih spavala, i tada bi se otvorila nova stranica u mom životu - završava ispovest Vesna Trajilović.
Kurir.rs/Blic
Foto printscreen Facebook