Devojčicama iz Arilja i njihovim roditeljima Moravica je pre mesec dana uništila krov nad glavom i sad daju sve od sebe da obnove kuću kako ne bi bez nje dočekali zimu
Anđeli (14) i maloj Teodori (8) podivljala Moravica pre mesec dana odnela je sve, igračke, knjige, sveske, pribor za crtanje, odeću i obuću, krevet, školske torbe...
Matica reke, bukvalno u trenutku, tako da deca i njihovi roditelji nisu mogli ama baš ništa da urade, protekla je baš kroz njihovu kućicu na periferiji Arilja, u naselju odmah pored reke. Od svega što su imale, devojčicama su ostali samo keruša, koju zovu Pufna, i jedan mačak koji se vrzma okolo, poigra se s decom pa nestane, i oni su im sada jedine igračke i jedina razonoda!
Guše se u suzama
Kad ko upita Teodoru za igračke, za njihovu kuću, ona samo zaplače, zaćuti, zaguši se suzama, onda počnu da plaču svi redom, prvo Anđela, onda i majka Slađana, baba Vida Teofilović (70) i teško je gledati suze devojčica u razrušenom domu, u kom je sada mnogo više tuge nego dečje radosti.
A ne bi trebalo da bude tako.
- Udari na našu sirotinju. U ovu kuću moja majka Vida ulagala je sve što je imala punih 40 godina, ona nam je sve od imovine, a desi se da nas najteže pogodi poplava. Kad je bujica naišla, sve je bilo za tren oka, majku su jedva izneli iz onog čuda neki momci iz Žandarmerije, bukvalno u poslednji čas, decu su spasavale komšije - priča majka devojčica Slađana Jovanović.
Mesec i koji dan od poplave, a nepuna tri meseca pred zimu, kuća malih Jovanovića je - bogu plakati. Ruina. Za mesec dana od poplave, otac devojčica Danijel, koji je juče bio u nadnici, kao i svaki dan uostalom, i majka Slađana, uspeli su da, uz pomoć ariljskih privrednika i opštine, betoniraju podove, raščiste ruševinu. Uz pomoć vojske izneli su i mulj i blato koji su ostali po sobama, ali na plafonima su još velike rupe, koje bi trebalo što pre popraviti, trebalo bi uraditi podove, zidove, kupatilo... Jovanovići nemaju ni komad nameštaja, nije ništa ostalo ni od bele tehnike, a razrušeno je i kupatilo.
Spavaju kod rodbine
- Deca i baba spavaju kod babine rodbine u susednom selu, i to je privremeno. Muž i ja smo u jednoj sobici, tu u jednoj nezavršenoj kući u komšiluku, pomogli nam dobri ljudi, i to je privremeno, dani prolaze, deca bi trebalo za mesec dana u školu, brzo će zima, a rešenja nemamo. Iz poplave smo spasli tek malo garderobe i obuće za decu, malo posuđa, jedan stočić, sve ostalo reka je odnela - ispriča Slađana i ponovo rasplače malu Teodoru, onda i baka Vida zakuka iz glasa da je sve što je sticala četiri decenije otišlo niz vodu.
Slađana i njeni su već mesec dana ponajviše na „hlebu i pašteti“, gledaju da uštede svaki dinar koji Danijel zaradi, kao i svaki dinar iz njihovog malinjaka, koji Slađana bere s devojčicama, ali teško je i sve skupo, od materijala do majstora, para malo, a rešenja nigde.
Na kući, umesto vrata i prozora, i dalje zjape rupe, odžak samo što se nije urušio...
- Pomogli su nam iz opštine i hvala predsedniku Milošu Nedeljkoviću i Dragiši Terziću, pomogli su i privrednici Arilja, i Planinarsko društvo Sunčevica i Miroslav Vranić, Anđelina profesorka Vera Isailović pokrenula je akciju prikupljanja sredstava, ali treba novca da se ovo završi, bojim se šta ćemo ako nas zima zatekne bez vrata, kud ću onda decu, šta onda da radimo - kaže Slađana.
U dvorištu je još blato od poplave, delovi plafona od trske koji je otpao, polomljeni vrata i prozori, stari šporet i - ljuljaška, sve što je Teodori i Anđeli, uz Pufnu i nekog mačka koji su ovuda vrzma i svuda vidljive bede, ostalo od detinjstva.
Detinjstvo puno muke
- Deca to sve ćutke podnose. Trpe, nije im lako. Danijel i Slađana trče, rade, bore se koliko mogu, ali slabi su to prihodi. Kad su Slađanu iz opštine pitali šta im je najpreče, ona je rekla - knjige za decu i pribor. To govori koliko su dobri, pošteni ljudi - kaže Miroslav Vranić, koji preko Planinarskog društva Sunčevica pokušava da pomogne porodici.
A mala Teodora, kad sam je pitao šta bi volela da joj donesem, rekla je samo: „Jednu malu lubenicu.“ Kad sam joj posle doneo lubenicu, devojčica me zagrlila, jako, a njen osmeh i sreća bili su kao da sam joj poklonio pola Arilja...
Kad poraste, rekla mi je još Teodora, volela bi da bude policajac. Anđela lepo crta, obe su dobri đaci. Slađana kaže da je duša boli što njima dvema ne može da obezbedi za mrvicu više, da je najviše bole Teodorine i Anđeline suze.
Juče su ostale Teodora i Anđela, Slađana i baka Vida u onoj njihovoj ruševini, u onom blatu, kući bez plafona i podova da broje letnje dane, da strepe od zime, da dele paštetu i komad hleba, da grle Pufnu i mačka... Tužno detinjstvo malih Jovanovića u leto 2020. godine, puno muke i jada, puno suza, ali i nade u dobre ljude, u sve nas, da je još malo dobrote ostalo, pa da Teodora i Anđela zimu dočekaju u toplom, u svojoj sobici.
Možda će tada i svima nama biti lakše i lepše.
Kurir.rs/Foto Zoran Šaponjić