sa teškom upalom pluća i videli kako izgleda borba između života i smrti
I kada je normalno stanje, radim s pacijentima koji imaju teške upale pluća. To je deo mog posla. Međutim, jedno je kada imate 30 teških pacijenata, a nešto potpuno drugo kada ih imate 360. To je 360 ljudi sa različitim tužnim pričama. Neke od njih imaju srećne završetke, a neke, nažalost, ne. Umirali su i mladi ljudi, od 40 do 50 godina. A to... to vam je starosni uzrast u kojem niko ne bi trebalo da izgubi život zbog upale pluća!
Poluintenzivna nega
Ovako za Kurir priča dr Vesna Dopuđa Pantić, koordinator kovid bolnice KBC Zvezdara, u kojoj se od 1. aprila leče pacijenti oboleli od koronavirusa, a koju je Kurir posetio i, ušavši u poluintenzivnu negu, gde leže pacijenti sa teškim pneumonijama, zavirio u potpuno drugu dimenziju stvarnosti, u kojoj je vreme stalo, a gde među bolničkim krevetima neprikosnoveno vladaju briga, tišina i strah.
Sam ulazak u bolnicu upozorava nas na ono što ćemo videti. Dezinfikujemo ruke. Oblačimo zaštitna odela. Dva para rukavica, dva para navlaka za obuću, dve zaštitne kape, dve maske i vizir, za koji su mudre sestre ustanovile da se manje magli kada se premaže sapunom. Što se slojevi više talože, postaje toplije, a raste i osećaj neprijatnosti. Dr Dopuđa Pantić to radi brzo i uigrano. Isto to je uradila na stotine puta. Ona, kao i svi zaposleni u KBC Zvezdara. Dok idemo ka odeljenju, doktorka nam objašnjava da je za osoblje problematičnije bilo u prvom talasu, jer nisu tačno znali sa čime rade.
- Drugi talas je teži, jer su teži pacijenti. Više nemamo lakše slučajeve. Najteža klinička slika jeste zbog popuštanja plućne funkcije i zbog pneumonije koja je u osnovi svega. Međutim, u ovom drugom delu imamo mnogo više komplikacija sa kardiovaskularnim sistemom, neurološke komplikacije, popuštanje jetre, bubrega... Ipak, sad smo iskusniji. Na samom početku je bilo jezivo - objašnjava ona.
Ulazimo u jedinicu poluintenzivne nege na koronarnom odeljenju. Pacijenti na kiseoniku uglavnom spavaju, ali prenu nas pogled jednog od njih. Jedva čujnim glasom, u kojem se oseća duboka zahvalnost i naklonost, pozdravlja sestre i doktore.
„Sada sam dobro“, kaže nama. „Dišem.“ Izgovorio je tu reč sa takvom ozbiljnošću u glasu da shvatamo da niko ko to nije prošao neće moći u potpunosti da shvati šta je zapravo borba za jedan običan dah. On je prošao pakao. I vratio se. Deluje kao da ni sam nije uspeo sebi da objasni pobedu koju je izvojevao.
- Ovo ni najmanje nisam očekivao. Nisam mogao da zamislim da ću se jednog dana naći sa ove strane zida. Sve je počelo sa temperaturom. Imao sam 38,6, pa 39,4. Bio sam potpuno smlaćen, a onda je postalo još gore. Sve me je bolelo i mnogo sam kašljao - kaže.
Dr Milan Grujić nam objašnjava da je on sada stabilno i dosta dobro, kao i još jedan pacijent kojeg nam pokazuje. Skrećemo pogled ka starijem čoveku koji zatvorenih očiju leži na stomaku.
Nije bezopasno
- Taj položaj na stomaku je dosta dobar. Pomaže pacijentu da lakše diše. On je bio u veoma teškom stanju, ali se dosta poboljšao. Na maloj je dozi kiseonika i nadamo se da će uskoro ići kući. To je jedna velika pobeda, kao i svaki pacijent koji ode kući - kaže dr Grujić.
Na ovom odeljenju leži i kardiolog iz Vršca. Disciplinovan je, hrabar i strpljiv.
- Bio sam jako loše. Ugrožavao me je nedostatak vazduha. Dosta teška klinička slika. Moram da kažem... Korona apsolutno nije bezopasna. Imam 50 godina i od pridruženih bolesti samo hipertenziju, a nisam prošao dobro. Ljudi, čuvajte se...
Odlazimo. Za nama ostaje pištavi zvuk kiseonika, požrtvovano medicinsko osoblje koje užurbano i nečujno kruži oko pacijenata i ona neopipljiva, ali tako osetna, borba života i smrti.
Kurir.rs/ Ružica Kantar Foto: Zorana Jevtić