Ovaj tekst biće nešto drugačiji. Neće to biti samo puko obeležavanje datuma. Daću sebi slobodu da ispričam kako sam sve doživeo, te kako je moje praćenje tekvondoa (stao sam im na crtu, pa pobegao glavom bez obzira) kao malog i nepoznatog sporta počelo.
Na današnji dan 2012. godine jedna devojčica za koju su do tada čuli samo oni kojima je tekvondo "u opisu posla", pokorila je svet. Milica Mandić osvojila je zlatnu olimpijsku medalju, prvu za Srbiju i ispisala svoje ime i prezime u istoriju srpskog sporta. Zanavek!
Milicu sam, kao i druge brojne sportiste, upoznao ranije radeći serijal intervjua sa mladim nadama. Jedni su bili zbunjeni, drugi uzbuđeni, treći zvanični... A Milica je bila čudo. Recimo da smo porazgovarali nekih sat vremena i da me je tad, a do OI u Londonu ostalo je vremena i vremena, raspametila svojim stavovima, vokabularom, ponašanjem. Te naravno osmehom. Onim istim koji će svi upoznati nakon finala Igara 2012. godine.
Volim da se "hvalim" u društvu kako sam tada prepoznao da pričam sa velikim šampionom i kako sam toj devojčici rekao oprilike ovako: "Slušaj, kad se u Londonu popneš na pobedničko postolje da se tako nasmeješ za mene". Nasmejala se Milica odmah na tu moju rečenicu, a nasmejala se, kao što svi dobro znamo i na pobedničkom postolju Olimpijskih igara. I to sa najvišeg stepenika.
A taj meč sam dobro zapamtio. Osećao sam se kao da sam gledao svoje dete kako gazi ka medalji. Znam da je bilo kasno uveče, da sam bio kod prijatelja u Skoplju i jedva nekako pronašao strim iz Londona. A internet u to doba bio je posebna priča. Secka, štuca, zastajkuje. Taman Mica povede, smrzne se slika, dok se vrati, i Francuskinja napravila poen. Ali, bile su to slatke muke.
Baš kao i onaj neobjašnjivi osećaj, koji je mene, matoru drtinu, koja je prošla sve i svašta, naterao da gutam knedle gledajući kako se Milica smeje sa zlatom oko vrata. I kako grmi dok peva našu himnu.
Gledao sam prethodnih dana ponovo snimak finalne borbe, kao i snimak koji je napravljen u Tekvondo klubu Galeb tokom finala. I opet, a sada još osam godina stariji, shvatam da se oči kvase pod naletom emocija.
Na današnji dan 2012. godine za Milicu Mandić čuo je ceo svet. I te kako je čuo i zapamtio je. Baš kao i trenera Dragana Jovića, koji je iskreirao to srpsko čudo. Baš kao i za Galeb. Oni su ime Srbija ponosno proneli planetom. A ne sumnjam da će i ubuduće biti tako.
Hvala za osmehe. I hvala što i dalje možemo da zaplačemo zbog vas!