Čitalac Kurira sa nama je podelio neverovatan zapis iz Grčke, gde je došao pred drugi talas korone, ali uživa i dalje. Komšije su se krstile kad su ga videle da pakuje torbe u automobil, ali posle dva meseca on gleda u drugačiju sliku od one koje mnogi zamišljaju. Tekst našeg čitaoca prenosimo u celosti!
POSLEDNJI SRBIN U GRČKOJ
20. jun, jutro.
- I ti ćeš sad u ovakvoj situaciji da putuješ u Grčku!?! - Da, komšija... - I još vodiš i decu?! - I decu...
Prekrsti se komšija i ne reče ništa nakon toga. Kasnije se okupio ceo kraj da me isprate, sa sve maskama i socijalnom distancom. Suze im u očima, kao da odlazim na ratište, daleko bilo. Ne smeju da me zagrle, čekaju da zatvorim vrata pa da pomaze auto. Iza mene ostaje muk i neverica, i ceo Beograd u gustom oblaku prašine i smoga.
"Na granici te čeka pakao, dezinfekcija, merenje temperature, testovi, karantin, izolacija..." Prisećam se reči jednog od svojih pratilaca i priznajem, nije mi prijatno. Prvi put idem preko Bugarske, sve je moguće... I sve gotovo za 15 minuta! Jedva da su me pitali gde idem, formular koji sam popunio na ulasku u Bugarsku pružam na izlasku,takva je procedura, a carinik se smeje, veli ne treba. Njima je bitno da sam platio putarinu, to su dva puta proveravali.
Skoro tri meseca kasnije sumiramo rezultate. Jedan od komšija više nije živ. Pedeset i neka, mlad, zdrav, negativan... Srce, kažu od stresa. Drugi sa bensedina prešao na bromazepan. Treći nije video decu dva meseca. Onaj preko puta nije tri puta izašao iz kuće sve ovo vreme... Sad svi u glas kažu "Ostani tamo što duže! Ovde je pakao!"
A ja, šta je sa mnom?? Ja i dalje ležim na obali dva kilometra duge peščane plaže sa plavom zastavicom, na samo desetak kilometara od drugog po veličini i značaju grada u Grčkoj i uživam. Punih baterija, preplanuo i nasmejan. Deca trčkaraju, vesela i bezbrižna, prave golove, spremaju se da igraju fudbal na plaži. Biće ih bar petnaestak. Svi ORL problemi sa krajnicima i sluhom su davno iza nas. Višesatnih čekanja u raznim čekaonicama i onih silnih operacija se prisećamo sa jezom i kao kroz neki ružan san. Govorili su stručnjaci da je to neminovno, svetla deca podložna tome, podzemne vode, zagađen vazduh, veliki grad... I sve to kao rukom odneseno.
Čitam vesti iz Srbije, sve gore od goreg. Strašni brojevi, užasni procenti, obeshrabrujuće prognoze. I u Grčkoj haos, piše. Zatvoreni gradovi, uvodi se karantin, proteruju Srbe, hapse na plažama... Okrećem se oko sebe, proveravam da nisam omašio zemlju. Do mene dekica, preko osamdeset, nasmejan kao i svakog dana. Često popričamo, čeka drugara iz osnovne. Izgrle se, izljube pa u stolice, okrenuti ka moru. Ponekad odigraju i partiju šaha, danas ne. Sa druge strane poveće društvo, srednjoškolci rekao bih. Poređali se u krug i slušaju muziku. A i mi s njima. Do njih mladi bračni par sa bebicom od dva meseca. Ne smeta im muzika, i oni uživaju. I svi čekamo isto. Najlepši zalazak sunca na svetu. Barem za nas.
A večeras ćemo da prošetamo. Taverne i kafići će biti krcati, šetalište takođe. Prazan tanjir ćemo možda i naći ali prazan sto i prazno srce teško. Svi do jednog nasmejani i puni života. Poneko možda i spomene nekakav čudni virus ali ne pridaje se tome mnogo značaja. Grle se i vole, pijuckaju piće i uživaju u omiljenoj hrani i živoj muzici. I sve to za mnoooogo manje para nego kod nas u Beogradu. Ako o tome iko i razmišlja.
I jedina nelagoda na koju sam naišao jeste ta što sam stranac, neevropljanin, građanin drugog reda, i što ne mogu da ostanem ovde koliko želim, već uskoro moram da se vratim nazad. Među one strašne brojeve i užasne procente. I da radim sve što mi se naredi. Sve do ravne linije ili u najboljem slučaju sitnih tikova i bromazepana.
Na kraju, da vam šapnem jednu strašnu istinu - svi ćemo mi jednoga dana umreti... Ostaje pitanje da li ćemo pre toga i živeti.
(Kurir.rs)