Trofejni košarkaški trener Svetislav Pešić danas puni 71. godinu.
Iako je rođen na Iriškom vencu u Novom Sadu, Pešić za sebe kaže da je Piroćanac, jer je od treće godine do završetka srednje škole živeo u tom gradu, u kom je počeo sportsku karijeru i gde i danas svakog leta odlazi. Po sopstvenoj priči u svakodnevnom kontaktu je sa društvom iz tog vremena, a i danas voli da prošeta ili provoza biciklu po gradu u kom je proveo detinjstvo i dobio nadimak, koji ga i danas prati.
Naime, kao dečak išao je u bioskop da gleda film sa čuvenim glumcem Harijem Belafonteom. Hvalio se drugarima i rekao kako je Kari baš dobar glumac. Mala greška, koja će ga definitivno pratiti do kraja života.
Košarkaška karijera počinje u Pirotu, a posle tri godine 1967. Pešić dolazi u Partizan. I danas vrlo rado priča o utakmicama koje su se često igrale na terenima na Kalemegdanu, ali ne krije da je navijač Crvene zvezde.
Svetislav Pešić našao se na širem spisku reprezentativaca za Svetsko prvenstvo 1970. godine u Ljubljani, ali ga njegov prvi trener Ranko Žeravica nije uvrstio među 12 veličanstvenih. Bio je u dvorani Tivoli i uživo gledao osvajanje prvog svetskog zlata.
Kao dobrog organizatora igre i odbrambenog igrača, Bogdan Tanjević ga zove u Sarajevo, grad za koji je veoma vezan, ali retko mu se vraća, da kao jedini igrač sa prvoligaškim iskustvom pojača Bosnu, sa kojom će se 1979. godine popeti na evropski tron, pre toga osvojivši prvenstvo i Kup Jugoslavije. Godine 1979. zbog povrede kolena Pešić je manje igrao, ali Tanjević priznaje da mu je upravo to pomoglo da zajedno sa njim uvidi neke stvari. Već tada je tvrdi Boša, prepoznao da će Kari biti dobar trener.
Znatiželjan i ozbiljan u svemu što radi, temeljan i sistematičan, Pešić je po okončanju igračke karijere seo na klupu sarajevske Bosne, koju je doveo do titule prvaka države,u kontroverznom finalu sa Šibenkom, Dražena Petrovića.
Nakon što kao kadetski i juniorski prvak Evrope, a zatim i juniorski šampion sveta sa Jugoslavijom nije dobio šansu da vodi seniorsku reprezentaciju Pešić je odlučio na odlazak. U Nemačku, zemlju, koja je za nas bila košarkaški malo poznata. Strog, sistematičan i uporan, gradio je iz dana u dan sistem, koji je Nemce 1993. doveo do titule prvaka Evrope.
Istovremeno je od Albe napravio ozbiljan evropski klub, koji je 1995. godine osvojio Kup Radivoja Koraća.
Posle petnaest godina u Nemačkoj, Pešić 2000. godine dobija priliku da uradi ono o čemu je pre odlaska iz Jugoslavije sanjao. Postao je selektor nacionalnog tima i 2001. i 2002. godine stvorio tim, koji je postao prvak Evrope i sveta. To su poslednje zlatne medalje naše košarke.
Sam je priznao da mu je rad u Beogradu i Srbiji produžio karijeru, a da su dočeci, posebno onaj posle Indijanapolisa i trijumfa na Mundobasketu, sa kojeg utakmice sa Amerikom i Argentinom ponekad i danas pogleda, učinio da se oseća trenerom.
Pre titule u Indijanpolisu znalo se da Pešić odlazi u Baselonu. Katalonski tim sa njim na klupi i Dejanom Bodirogom na terenu je te 2003. godine pokorio ACB ligu i Evropu, a Kari je nakon što se i košarkaški pehar namenjen najboljem timu Evrope našao u muzeju tima sa Nou Kampa rekao da mu je, kao treneru draža nacionalna nego evropska titula.
Ranko Žeravica je jednom prilikom rekao da je Pešić, tip trenera koji sve voli da zna, u smislu da ga zanimaju i stvari van košarke. Da je uspeo da izgradi trenersku ličnost kojoj igrači bespogovorno veruju i da, ako to poverenje ne dobije od igrača, saradnja sigurno neće biti na najvišem nivou.
Otvoren prema medijima "kouč" uvek kaže ono što misli. Na sve teme, koje se tiču, košarke, sporta, života, bez uvijanja će izneti stav, nekada i svestan da se to nekima neće dopasti.
Osvajao je titule gde god je radio, trenirao je mnoge velike zvezde, ali je uvek bio i ostao dosledan sebi. Kada je na primer, 2008. došao u Crvenu zvezdu učio je igrače kako se ponaša pre treninga, šta se kada jede, koliko je važno da se odmara, što i sam praktikuje svako popodne i ljuti se ako ga neko u toj rutini poremeti.
Neobičan i harizmatičan, u gradu u kom živi ima izabranog frizera i pedikira, a zbog specifičnog ukusa sam odlazi u kupovinu garderobe, iako kaže da je supruga Vera, osoba koja ga najviše podržava i koja je zbog njegovih čestih i dugih boravaka van kuće mnoge faze u vaspitanju sina Marka i ćerke Ivane prolazila sama ili uz njegovu manju pomoć.
Na pitanje, koliko će dugo raditi kao trener, čovek koga je pokojni čika Bora Stanković zbog veze sa Pirotom zvao Bugarin ume da kaže:
- Dok Vera ne pita dokle ćeš više biti trener?
Kurir sport / Nenad Kiš