Predrag Peđa Nikolić (20) iz okoline Leskovca konačno je izašao iz crvene kovid zone i stao na svoje noge posle 40 dana borbe s nevidljivim neprijateljem, tokom koje mu je otkazivao jedan po jedan organ i krv išla na sve strane
Kad sam se probudio, mislio sam da sam spavao dan-dva, nisam ni bio ni svestan da sam bio u komi i na respiratoru čak 17 dana boreći se za život. Posle 40 dana ležanja, uspeo sam da stanem na noge. Prvi korak je bio baš bolan, već drugi i treći lakši. Trebalo mi je vremena i da mi se povrati govor - kaže za Kurir Predrag Peđa Nikolić, telefonom, iz postelje Klinike za anesteziju i intenzivnu terapiju KC Niš.
Peđa je onaj mladić iz okoline Leskovca o kome smo već pisali, koji će tek na jesen napuniti 21 godinu, a zdrav i prav je završio na respiratoru, otkazivali su mu bubrezi, jetra, srce je popuštalo, krv išla na sve strane... Bukvalno je vraćen iz mrtvih. Pre neki dan prebačen je iz crvene zone ove klinike, koja je sada kovid bolnica, na intenzivnu negu.
Koksaki virus
A kada je tog 18. jula hitno poslat iz Leskovca u Niš, nije, kako kaže, ni bio svestan koliko je loše. Stajao je na nogama, normalno pričao i smatrao da mu u Nišu nije mesto. Samo nekoliko sati nakon dolaska u KC Niš priključen je na respirator.
- Kad sam saznao da imam koronu, nisam ni pomislio da me nešto strašno može snaći. Mislio sam da je mladi lakše preleže. Al’ kad sam stigao u Niš, kad su krenuli da trče, viču, stavljaju mi elektrode, traže gde mi je vena, shvatio sam da je baš ozbiljno. Kad sam se probudio, nisam ni bio svestan da sam bio 17 dana u komi. Mislio sam da sam imao neku operaciju i da sam samo odspavao dan-dva - priseća se Peđa.
Za njega je, kako kaže, fatalno bilo to što je ranije imao koksaki virus, a nije ni znao.
- Doktori su utvrdili da sam zapravo koksaki nosio tri-četiri meseca, a da o tome pojma nisam imao. I tako me je napadao koksaki nekoliko meseci, a korona potom samo dokrajčila. Sad sam, fala bogu, super, mogu da pomeram ruke, noge, da ustanem. Glas mi se vraća. Posle respiratora jedva da sam šaputao, niko nije čuo šta pričam. Sad me svi čuju. Vraća mi se i snaga - veli Peđa.
Za ovih mesec i po provedenih u bolnici, svašta je prošao i video:
- Gledao sam i kako ljudi umiru pored mene. Nekad mi je bilo užasno teško, a nekad sam to realno sagledavao. Osoblje, od kojih su mnogi maltene moji vršnjaci, divno je. Uvek su bili tu za mene. Kad klonem, dođu, kažu neku utešnu reč.
Peđa je sportista, igra košarku, redovno je u teretani i samo jedva čeka da ode kući.
- Najteže mi je što moram da ležim. Volim da sam u pokretu, nema dana da ne odem u teretanu ili da nisam pod košem. Samo da izađem napolje i vidim dan i sunce - veli Peđa i zahvaljuje osoblju i lekarima klinike s prof. dr Radmilom Jankovićem na čelu.
Majci u zagrljaj
A dr Janković kaže za Kurir da je Peđa bio njihov najmlađi pacijent i da je „bitka za njegov život bila najveći izazov s kojim smo se suočili u moru patnji, strahota i tuge i naša najveća pobeda“.
- Pobeda u koju su, osim nadljudskih napora anesteziologa i čitavog osoblja klinike, utkani i posvećenost, znanje i hrabrost naših kolega: nefrologa, kardiologa i grudnih hirurga. Danima smo bili gotovo paralisani onim što smo viđali u gasnim analizama, laboratoriji, tromboelastografiji, uzastopnim skenerima, ultrazvučnim pregledima, ali rešeni da damo i više od svog maksimuma i spasemo ga. Nakon poslednjih dana strepnje, čekajući da se levo plućno krilo najzad ponovo proširi nasuprot vode, koju su uspešno drenirali grudni hirurzi. Onda smo odlučili da ga prebacimo u našu redovnu intenzivnu negu, pravo majci u zagrljaj. Bilo je nestvarno, dirljivo... oduzimalo dah. Prvo stajanje na sopstvene noge, prvi korak, slika koja preko Vajber grupe ide kolegama u kovid zoni koje su ga nedeljama lečile... I za nekoliko minuta pored slike zasvetlelo je 60 srca i poruka: „Živi, Peđa“ - kaže dr Janković.
Kurir.rs/ J. S. Spasić Foto: privatna arhiva